“Svi se u suštini bavimo istom stvari, rokenrolom” – Sink – Intervju

Jedan od retkih bendova koji ima potpuno dva različita albuma. Ne tonu kao “Titanik” niti će potonuti. Furaju svoj fazon i gledaju pravo u budućnost! SINK!!!

LC: “Tonete” li kao “Titanik” ili je to samo figurativno?

Dragan Miočinović: Ne sviđa mi se baš taj Titanik scenario, mada ovo nikada i nije bila  megalomanska ideja, ali ima tamo ona scena kada brod već uveliko tone, bend ne prestaje da svira a violinista kaže “Gosopodo, privilegija je bila svirati večeras sa vama.” Eto, ako se desi baš takvo sranje, srećan sam što mogu i ja da kažem isto za svoj bend. Šalu na stranu… Ne znam da li tonemo ali znam da iz godine u godinu plovimo sve nesigurnijim i sve nepoznatijim vodama i sve više uživamo u tom riziku plovidbe. Ako tonemo, onda tonemo u te neke nove pastelno plave boje, u neke nove dubine, a u svakom slučaju verujem da ćemo uvek nekako isplivati ili da će nas neko čudo izbaciti na obalu.

LC: Od grunge-a, preko metala pa do proga, sve se to oseća u vašoj muzici. Prosto ne znam u koji žanr da vas svrstam. Kako biste vi to objasnili?

Dejan Bogdanović: Kada je bilo koja vrsta umetnosti u pitanju, uvek se mogu čuti uticaji raznih bendova, ali mi je jako drago kada ljudi ne mogu da nas svrstaju ni u jedan žanr, jer mi je stvarno muka od raznih podela bendova, svi smo manje više u istom sosu i umesto da se držimo zajedno, mi se delimo, a svi se u suštini bavimo istom stvari, rokenrolom.

LC: Uskoro se navršava godinu dana od kada ste izdali novi album. Kakva je reakcija publike, pošto se u mnogome razlikuje od prvog?

Dejan Bogdanović: Zapravo, zar već ima toliko? Radili smo promociju albuma u dosta gradova, ono što smo dobili kao reakciju jeste ono što smo i sami znali, da mu je potrebno posvetiti dosta vremena i pažnje kako bi se shvatio u celini, jer i sam album je pravljen da bude konceptualan, pa ga kao takvog treba i slušati. Ja znam da današnji slušaoci nemaju strpljenja za albume, pesme koje traju preko četiri, pet minuta, za njih su previše, ali mi tako radimo i nećemo odustati od toga dokle god nam to odgovara i dokle god nas takav način stvaranja inspiriše i nosi.

LC: Drugi album karakterišu kamenje i stenje. Da li time želite da pokažete da ste muzički veoma zreli tj. da sam album karakteriše čvrstinu i homogenost benda?

Dragan Miočinović: Nemamo neki noročit motiv da na taj način pokazujemo svoju muzičku zrelost ili nezrelost, nema tu mnogo dokazivanja rekao bih. Više je to bila neka čudna energija koja nas je dovela do te petrologije i tema koje su jedna za drugom same dolazile i uplivavale u celu priču i našle svoje mesto na albumu. Pred stubom srama… svakako jeste jedan čvrst album, što po svom muzičkom karakteru što u tom tekstualnom konceptu. Jako sam ponosan na tu ideju i način na koji je bend izneo a još sam srećniji kad neko to zaista prepozna. A sve veći broj ljudi je prepoznaje. Mislim da homogneost benda sve više dolazi do izražaja i ako pričamo o nekoj zrelosti onda se ona može ogledati pre svega u razbijanju svih heterogenosti sa kojima smo vodili bitke ovih godina. Danas nam je potrebno jako malo vremena da bismo se svi složili oko toga koji deo pesme zapravo zvuči kao Sink a šta nema svoje mesto u pesmi ili na albumu.

LC: Svojim pesmama dosta ste okrenuti globalnim temama i problemima, da li vaši tekstovi mogu da utiču na svest mladih ljudi?

Dragan Miočinović: Imam osećaj da je i to globalno i to lokalno sve jedna ista velika selendra. Otuđenost pojedinca, velike brzine, bolesne ambicije, zatvoreni sistemi, korporacije, nova prava, nove slobode, nove borbe za stare ideje, isključivosti… ne znam, svako selo u Vojvodini se bori sa istim ovim glupostima sa kojima se bori ceo svet samo ne znam koliko smo toga svesni. To su neke teme koje nikad neće zastareti. Iskreno se nadam da zaista možemo uticati na svest ljudi. Lično, to je jedan od osnovnih razlog zašto se bavim ovim. Da ne verujem u to nikad ne bih imao potrebu da budem svirač, pisac, pesnik ili bilo šta što ima veze sa umetnošću. Nije li poenta u tome? Privilegija da staneš pred ljude i kažeš im “Čekaj bre, uključi mozak, hajde razmisli o ovome pa da pričamo!”, to je nepocenjiva. Dozvoljavamo kojekavim impotentnim budalama da stoje ispred nas i pričaju nam svoje gluposti, leče svoje komplekse, ubeđuju nas i kupuju naše poverenje, menjaju nam svest, a glasovi razuma su negde tamo u nekim rupama ispod uspavanih gradova gde je najčešće i dvesta dinara prevelika cena ulaznice. To je realnost i ovog našeg sela i globalnog sela kome pripadamo.

LC: Album ste uspeli izbaciti na Deezer, da li je bilo nekih poziva da svirate i van Srbije i otkud na Deezeru?

Dejan Bogdanović: Tako je. Jednostavno u ovo doba digitalizacije, bend mora imati svoju muziku na svim servisima na kojima može da je postavi i da se nada da će neko da je čuje. Trud se ulaže na sve strane.

LC: Sve više grupa odlučuje da svoj material promoviše na kasetama i pločama. Da li stari analogni zvuk doživljava renesansu i da li možemo očekivati tako nešto i od vas?

Dragan Miočinović: Sa jedne strane sam jako srećan kada danas vidim u super marketu ploče nekih domaćih bendova sa kojima delimo iste probleme i radosti, a sa druge strane nisam siguran šta stvarno mislim o tome. Cela ta fizička predstava rokenrola je za mene uvek bila nešto prelepo. Veliki format, fotografije, tekstovi, umetnički doživljaj većeg broja ljudi na jednom izdanju a onda i taj momenat preslušavanja celog materijala a ne skakanje sa pesme na pesmu na klik mislim da je u celoj priči najvažniji. To je za mene album. Sigurno da bih voleo da oba izdanja Sinka postoje na pločama. U nekom trenutku će se i to sigurno desiti, dizajneri sa kojma sarađujemo zaslužuju da vide svoj rad na velikom formatu, onako kako to zaista treba da bude predstavljeno. Ima tu mnogo neke romantike koja meni lično znači i nikad nisam prestao da slušam i kupujem ploče, ali deluje mi da neke stvari danas opet postaju posledica trenda a ne istinskog razumevanja i nisam siguran šta mislim o tome.

LC: Svirali ste na mnogo festival. Koji vam je ostao najviše urezan u sećanju i zašto? (Samo da nije Exit :D)

Dejan Bogdanović: Jesmo, trudimo se da sviramo što više, kad god možemo. Mogu da govorim u svoje ime, a takođe se osećam slobodnim da kažem i u ime celog benda da je to bila Kuršumlijska gitarijada. Svirali smo tamo dva puta do sada, mislim da smo jedini bend u Srbiji koji je prvo svirao revijalno pa takmičarski. Odlična ekipa ljudi, pre svega entuzijasta kao i mi, rokera i negovatelja dobre muzike i dobrog gulaša. Hahaha, zapravo, i Exit je ostao u lepom sećanju, bili smo par dana u kampu, ispoštovani smo maksimalno i na tome bih se zahvalio Milanu Rakiću i Deanu Clea.

LC: Pripremate li nove pesme za treći album i da li možemo očekivati nešto novo u zvuku?

Dejan Bogdanović: Uveliko radimo na novim pesmama, nastavili smo sličnim putem kojim smo išli i do sada, zvuk će i dalje biti tvrd, težak i mračan, kakav je bio i po kakvom nas ljudi prepoznaju. Takođe i dalje ekspermentišemo sa zvukom i samom muzikom, ali samo onoliko koliko pesma to dozvoljava. To je najbitnije u svakoj vrsti muzike, da pesma ne odstupa od svoje forme i ideje, ali da ima ono po čemu će slušalac tu istu pesmu povezati sa bendom i muzikom koju bend stvara.

LC: Kada vas slušamo u NS-u?

Dragan Miočinović: Uskoro, siguran sam u to. Mnogo putujemo, mnogo nam je bitan neposredan kontakt sa ljudima. Kada su veliki gradovi u pitanju uvek težimo tome da svaki koncert bude dobro organizovan i dobro medijski ispraćen, jer broj dešavanja u većim gradovima često zna da utiče na publiku na ovaj ili onaj način. Prošlo je oko godinu dana od poslednjeg koncerta u Novom Sadu i svakako imamo plan da dođemo ponovo, do tada pozivamo publiku da bude sa nama 21. aprila u Elektropioniru u Beogradu, gde ćemo nastupiti sa našim prijateljima iz bendova Random i Nevreme, a prvom prilikom se vidimo i u Novom Sadu.

Hvala vam puno na izdvojenom vremenu!