Oni koji vole životinje, vole i ljude – SPANS intervju

Nova rubrika na našem sajtu će se baviti raznim aktivnostima/organizacijama/osobama nevezanim za muziku u Srbiji, najviše u Novom Sadu. Za današnji intervju smo imali čast da popričamo sa ambicioznim i nesebičnim ljudima iz udruženja za zaštitu životinja SPANS u Novom Sadu.

LC: Za početak, recite nam u par rečenima čime se vaša organizacija bavi i koliko dugo?
SPANS: Spans se jako uopšteno bavi zaštitom životinja. Najviše radimo na problemima napuštenih pasa i mačaka na teritoriji Novoga Sada. Vrlo često su to životinje koje su stradale u saobraćajnim nesrećama, obolele na ulici od mnogobrojnih bolesti koje im prete, a neretko su to i one koje su zlostavljali naši sugradjani, pa čak i njihovi neodgovorni vlasnici. Trenutno direktno brinemo o oko pedeset životinja, a pored njih, na ulicama Novog Sada, svakodnevno hranimo jos dvadesetak. Takođe, radimo i edukacije dece na kojima pokušavamo da ih učimo empatiji, odgovornom ponašanju prema životinjama i da menjamo njihovu svest o životinjama kao osećajnim bićima. Nekih dve godine traje i naša kampanja “Udomi ne kupuj” u okviru koje se poznate ličnosti fotografišu sa životinjama o kojima brinemo i kroz koju se, osim osnovne poruke o važnosti udomljavanja napuštenih zivotinja, takođe provlače i razne poruke kao što su da pas nije za lanac, da i stari, crni i psi sa posebnim potrebama mogu biti vaš najbolji prijatelji i verni ljubimci. Taskođe smo organizatori više protesta za prava životinja koji su imali odličan odziv naših sugrađana ljubitelja životinja. Preko društvenih mreža intenzivno komuniciramo sa velikim brojem ljudi . Trudimo se da ih edukujemo i pomognemo im oko nedoumica koje imaju u oblasti kojom se bavimo. Takođe promovišemo veganstvo kao saosećajan i održiv način života. Protivnici smo nošenja krzna, korišćenja životinja za zabavu ljudi, zooloških vrtova, cirkusa.

LC: Kako ste došli na ideju da osnujete SPANS?
SPANS: Osnivanje Spansa se desilo u jako kritičnom trenutku za napuštene životinje Novog Sada. Za rešavanje ovog jako komplaksnog problema je bila zadužena JKP “Gradska čistoća”, psi su smatrani komunalnim problemom, a veliki broj njih je mučno ubijano na gradskoj deponiji gde im se gubio svaki trag. Taj momenat je zahtevao da se registruje  udruženje koje bi se ozbiljno pozabavilo ovom problematikom i bilo ozbiljno shvaćeno od strane nadležnih.

LC: Ko sve učestvuje u radu organizacije?
SPANS: U radu organizacije učestvuje dvadesetak volontera koji su različitih godina, zanimanja i interesovanja, ali ih povezuje želja da pomažu životinjama koje su ugrožene i koje nemaju mogućnost da govore u svoje ime. Spans su ljudi. Samo volonteri koji daju svoje slobodno vreme. Studenti, zaposleni, roditelji, učenici. Udruženje nema zaposlene, službeni telefon, vozilo, prostorije, veterinarsku ambulantu ni azil sa beskonačnim brojem mesta u koji možemo da smestimo životinje. One žive u našim stanovima, u dvorištu jedne firme i plaćenim smeštajima.

LC: Koliko su mladi uključeni u sam rad i razvitak ove organizacije i da li ih treba dodatno podsticati za akcije humanitarnog karaktera?
SPANS: Mladih ima, naravno. Problem je danas, ne samo u našoj organizaciji, što vrlo često nisu spremni da žrtvuju slobodno vreme. Nije lako biti volonter u udruženju za zaštitu životinja. To ne znači igrati se i maziti se sa malim, čupavim stvorenjima. Volontirati u udruženju znači gledati životinje koje umiru, skupljati govanca, vaditi krpelje. Mnogo je bola u ovoj priči, ali i mnogo sreće, ozdravljenja, udomljenja. Lepih trenutaka koji nam pomažu da guramo dalje. Imamo mi mladih, sjajnih ljudi koji su shvatili koliko je njihova uloga važna i koliko je za ovu priču potreban svaki par ruku da bi pomogli makar malom broju onih koji ne mogu bez nas.

LC: Da li je teško voditi udruženje, s obzirom da sve to zahteva pozamašna novčana sredstva?
SPANS: Teško je. Spans nema pomoć grada, države, stranih organizacija.  Snalazimo se kako možemo. Finansiramo se isključivo od donacija građana, a u Srbiji ljudi teško žive.  Zato organizujemo veliki broj akcija, animiramo ljude, pokušavamo da im približimo priču. Da shvate da je bez njihove pomoći naš rad neodrživ.

LC: S obzirom na posao kojim se bavite, koje je vaše mišljenje o tome kako se ljudi odnose prema svojim kućnim ljubimcima, konkretno ovde u Novom Sadu i okolini?
SPANS: Mi se primarno bavimo problemima napuštenih, ali i kućni ljubimci i odnos njihovih vlasnika prema njima su takođe deo naše priče. Svi vidimo da je broj udomljenih, mešanaca sve veći u Novom Sadu i verujemo da tu ima malo i našeg doprinosa. Još uvek postoje ljudi koji misle da imaju igračku koju mogu da bace kada im dosadi, da je napuste kada je stara i bolesna i da je rešenje da psa vežu na lanac, da mu bace parče hleba i prljavu činiju sa vodom. Trudimo se da edukujemo sugradjne. Da je što manje zanemarenih, ugroženih, zlostavljanih. U Novom Sadu je situacija malo bolja u odnosu na okolna mesta.  Što je sredina ruralnija to je odnos prema životinjama lošiji. To se rešava edukacijom, kažnjavanjem neodgovornog vlasništva, zanemarivanja. Situacija je bolja nego pre deset godina, ali smo daleko od cilja koji smo sebi zacrtali.

LC: Za kraj, za one koji bi želeli da prate i da vam pomažu u radu, kako mogu to da urade?
SPANS: Sa pratiocima našeg rada najviše komuniciramo preko naše facebook stranice https://www.facebook.com/Udru%C5%BEenje-za-za%C5%A1titu-%C5%BEivotinja-Novi-Sad-SPANS-139019632825822/
Jedan broj ljudi, koji nisu na društvenim mrežama nam se obraća i putem mejla: uzzns.spans@gmail.com
Razni su načini na koje mogu da nam pomognu. Volontiranjem, donacijama, šerovanjem fotografija, apela i drugih objava sa naše fb stranice.

Intervju vodile D.P. i Gorana

Slike izabrali sa FB stranice SPANS-a uz njihovu dozvolu.