Blues Is In The House – The Petting Blues Band – Intervju

Jedan od popularnijih bluz bendova u Srbiji, svirali sa mnogim poznatim muzičarima iz regiona, međusobom imaju momka koji je “rođen” sa gitarom. Čast i zadovoljstvo nam je bio da porazgovaramo sa clanom novosadskog bluz benda The Petting Blues Band Aljošom Molnarom.

LC: Novi Sad je poznat kao grad Punk-a, otkud da ste se vas četvorica okrenuli nešto „mekšem“ zvuku tj. Bluzu?

Aljoša (TPBB): Eh, da je mekši taj naš bluz, baš i nije, hahahaha… Nikad nisam bio panker, to moram da vam priznam, kao nijedan od nas, kad smo već kod toga. Svi smo to nekako preskočili, ako smem tako da kažem.

Lično pank valjda nikad nisam ukapirao kako treba, ne znam. Sebi sam ga objašnjavao kao veoma energičan i beskrompomisan muzički izraz koji je više stil života. Onako oštar, tehnički neopterećen, prilično ogoljen i ekstreman žanr, meni valjda nije prijao. Uvek sam više bio naklonjen fanku i disku, pa čak i hip-hopu (što je slučaj i dan-danas).

Dok ovaj stil muzike nisam zapevao u jednom bendu pre Petinga, nisam bio naročiti slušalac bluza; veliki poštovalac da, ali slušalac ne; eto, iskreno. Zato kad kažem da je bluz izabrao mene, to uopšte nije pretenciozna izjava, već puka činjenica. Najveće karijerne pomake sam doživeo upravo u bluzu i to sa Petingom, naravno. Evo snimamo već drugi album…

Što se tiče Džimija (gitara), on je oduvek bio pravi bluzmen, on ga sluša, diše i živi i za njega drugog izbora nije ni bilo. Nidža (bubnjevi) je u suštini pravi roker, a Zeka (bas) je više u mom fazonu.

Uzevši u obzir sve što sam naveo, mogu da zaključim da nas je Džimi poveo tom muzičkom stazom kojom hodimo i koja nije ni naivna, ni laka, ali bluzu doprinosimo koliko možemo i uživamo svirajući ga. Moram samo da napomenem da stil koji mi sviramo možda ne može tako oštro da se razvrsta jer smo velikim delom na granici hard-roka i fanka.

LC: Pošto bluz svoje verne pratioce ima u starijoj publici, kako biste mladima približili i ukratko objasnili šta blues predstavlja?

Aljoša (TPBB): Kao izvoriše skoro svih muzičkih pravaca, bluz, uslovno rečeno, predstavlja pravu i jedinu osnovu na koju se svi ostali muzički pravci manje ili više naslanjaju. Ako čovek voli muziku, sluša je svakodnevno, ne može bez nje da živi, evoluira u tom slušalačkom procesu kroz mnogo godina, s vremenom krene sve dublje i dalje u prošlost i na kraju završi slušajući – bluz. Možda upravo zato ima više poklonika bluza među starijom slušalačkom publikom. U ovoj mojoj laičkoj konstataciji bih potražio objašnjenje za ovu „činjenicu“. E sad, postoje veoma mladi ljudi koji se vrlo brzo zasite modernih pravaca i, da tako kažem, evoluiraju u svom slušanju i vrate se korenima… Odnosno, što vreme dalje ide, to se oni sve više vraćaju unazad, tamo gde je muzika bila stvarno muzika, i to dobra (mislim da ćemo se sa ovim skoro svi složiti).

LC: Kakvo je stanje sa bluz scenom u samom NS-u, a i u Srbiji i regionu?

Aljoša (TPBB): Uvek kažem da je bluz scena itekako živa, kako u Novom Sadu, tako i u čitavoj Srbiji i regionu. Kao i svaki drugi muzički pravac, bluz ima mnogo svojih poštovalaca i muzičara i tu uopšte ne oskudevamo. U prilog ove tvrdnje idu i brojni bluz festivali koji se svake godine organizuju širom Srbije. Skoro u svakom većem mestu postoji tradicionalni bluz festival i svako koga ta vrsta muzike zanima, može da se upozna sa najnovijim događanjima na domaćoj i stranoj sceni.
BLUES IS VERY MUCH ALIVE AND KICKING!

LC: Šta je bio klik da oformite bend i koji bendovi su ostavili traga na vaš period odrastanja?

Aljoša (TPBB): Džimi i Zeka su osnovali bend. Kasnije se priključio Nidža, a ja sam došao tek 2012. godine. Želja osnivača je bila da se populariše bluz zvuk i malo utiče na mlađe generacije, jer tada su njih dvojica zaista bili još srednjoškolci ali sa sasvim izgrađenim i zrelim muzičkim ukusom. Hteli su da malo edukuju svoju generaciju jer su već onda primetili da većina vršnjaka ne sluša kvalitetnu muziku. Hteli su nešto da promene…Pokušaću da na drugi deo pitanja odgovorim u ime čitavog benda, iako sam već naveo da smo dosta različiti po slušalačkom ukusu. Možda bi u stvari najbolje bilo da navedem par muzičara i bendova koji nas fasciniraju kao grupu; najčešće i sviramo njihove pesme na koncertima.

Navešću imena u originalu radi lakše identifikacije: Free, Jimi Hendrix, Robin Trower, Gov’t Mule, The Allman Brothers Band, Black Sabbath, Deep Purple, Matt Schofield, Rory Gallagher, Seasick Steve…

LC: Vaš gitarista, Jimi, jedan je od poznatijih steel gitarista u Srbiji. Da li je steel gitara karakteristična samo za vaš pravac i koliko je teže/lakše svirati istu?

Aljoša (TPBB): Možda je ovo ipak pitanje za Džimija, ali pokušaću da odgovorim. S obzirom na to da se lap-stil gitara svira u otvorenom štimu, to donekle i olakšava samo sviranje, ali naravno i ograničava muzičara koji nije dovoljno vešt da to iskoristi. Neću da kažem da je lako svirati lap-stil, jer da jeste, sigurno bi bilo više gitarista koji to umeju. Na našeg Džimija se čitava ova prethodna priča ne odnosi, jer njega ništa, ali apsolutno ništa ne može da ograniči u sviranju, on gitarom vlada kao svojim sastavnim delom. Gitara je produženi deo Džimija, u kakvom god obliku ona bila…

Sviranje lap-stil gitare zaista jeste prvenstveno upotrebljivo u bluzu, ali bluz nipošto nije jedini stil koji je koristi.

LC: Skoro ste proslavili 9. godina rada, kako je prošla rođendanska svirka i kakvi su planovi za 2018. godinu?

Aljoša (TPBB): Nastup u Gerili je, kao i uvek, bio vrhunski, srčan i krajnje energičan. Sve je bilo potaman; zvuk, odziv publike i reakcije. Atmosfera u Gerili je uvek prelepa. Zaista se tamo osećamo kao kod kuće, uvek smo izvanredno dočekani i ugošćeni.

Ove godine želimo da snimanje albuma privedemo kraju. To je prvi korak. Drugi je snimanje kvalitetnog spota (TPBB još uvek nema zvaničan spot?!) koji bismo voleli da plasiramo na televizije i uz pomoć njega napravimo ozbiljniji iskorak po pitanju popularnosti i prepoznatljivosti. Nadamo se nastupima na većim međunarodnim festivalima jer nam je pojavljivanje na široj muzičkoj bluz sceni takođe velika želja.

LC: Album je izašao pre 2 godine, da li se priprema novi album i kakav je bio feedback od publike?

Aljoša (TPBB): Ponosno mogu da vam kažem da je novi album samo tri pesme daleko od kraja! Peting je zaista ultra-produktivan po tom pitanju. Zaista se ne mučimo sa novim pesmama i ovde bez lažne skromnosti mogu da izjavim da će drugi album biti zaista jak kao i prvi, ako ne i jači i zreliji. Neke pesme su bile gotove još pre izlaska prvog i one su već odavno sastavni deo našeg stalnog repertoara.

Nove pesme uvek neko vreme sviramo na koncertima jer smo nestrpljivi da vidimo reakcije publike i osetimo ih i čujemo na sceni. Mogu vam priznati da smo izuzetno srećni kad dobijemo pohvale i aplauze posle nečeg što prvi put predstavljamo na koncertu. Na proslavi devetogodišnjice benda smo odsvirali čak tri nove pesme od kojih je jedna izazvala prave ovacije, što nas je zaista veoma obradovalo i obodrilo. Elana nam ne manjka, kao ni želje da drugi album što pre ugleda svetlo dana. Polako ali sigurno popločavamo svoj put ka čistom autorskom zvuku i radujemo se što ćemo uskoro za pojasom imati dvadeset svojih pesama sa kojima ćemo moći da ispunimo celovečernji program od dva-dva i po sata (sa samo dve ili tri obrade koje su potpuno u našem maniru).

LC: U ovoj digitalnoj eri, koliko se “pokvario” taj stari dobri analogni zvuk i da li je to ostavilo traga na blues sceni?

Aljoša (TPBB): Analogni zvuk se ipak polako vraća na scenu. Prodaja vinila ponovo skače. Novi albumi izlaze na pločama. Čak su i trake u modi, kako sam čuo. Svi članovi Petinga imaju po gramofon i metar-dva ploča. Kraceri su tu, baratanje gramofonom je tu, okretanje i iščitavanje omota je tu. Pravi doživljaj je tu. U svemu tome ima i bluza i sete.

Digitalno doba je nama bluzerima, kao uostalom i svim muzičarima, samo pomoglo da lakše dopremo do svojih slušalaca i da nas slušaoci lakše pronađu. Nisam ubeđen da su nove tehnologije odmogle širenju i popularizaciji bluza, ali pravom doživljaju, tome svakako jesu. Sećam se vremena kada sam mnogo teže dolazio do nove muzike. Kada sam svaku ploču po pola godine neprekidno slušao, njen omot iščitavao i tekstove napamet učio, grčevito je upijao; eto, toga više nema. Toga mi je žao. Moja deca imaju sreće pa znaju šta je gramofon i šta je ploča, i kako se ona koristi; oni manje srećni, nažalost ne…

Svaka pesma je samo jedan klik daleko, nema one čežnje za novim, nema gladi, nema oskudice u novim zvucima, to nam je moderno doba istinski otelo. Koliko je izobilja, toliko je manje prave strasti…
Peting se takođe otisnuo u digitalne vode i na pet-šest portala se može naći digitalno izdanje našeg prvenca po imenu „Ridin’“. Neću se hvaliti uspesima, ali ću vam ipak reći da se „vrtimo“ na internet radio-stanicama na čak tri kontinenta!

LC: Šta uraditi kako bismo probudili svest mladih i pokazali im da ima mnogo kvalitetnije muzike od one kojom nas zatrpavaju?

Aljoša (TPBB): Verujem da je lični primer najbolji način da se mlađima pokaže šta je dobro i šta bi trebalo slušati (šta bi trebalo gledati, šta raditi, kako se ponašati…) Odnosno, sve to, dragi moji, kreće iz kuće.

Ako se ja kao roditelj uvek od srca nasmejem kad naletim na neki šunderaj, bilo na radiju, bilo na televiziji; ako se nikada ne zadržim više od tri sekunde na nekoj kič-pesmi ili programu; ako u automobilu i kod kuće slušam kvalitetnu muziku, uz nju pevam, energično mlatim glavom i generalno se dobro provodim; ako se zadržavam samo na kvalitetnim radio-programima; ako nemam nijednu „jeftinu“ i široko-popularnu pesmu na telefonu, niti takve puštam preko Tjuba ili sa CD-a – KAKO MOJE DETE ONDA MOŽE DA SKRENE U POGREŠAN MUZIČKI PRAVAC, to je prosto NEMOGUĆE! Tvrdim, potpisujem i zaklinjem se nad gore izrečenim.

Recept je tu, samo treba biti istrajan i ne pokleknuti… Ali to je put! Srećno nam svima!

LC:Rečenica kojom, da možete promeniti nešto, bila bi?

Aljoša (TPBB): Ne brinite se za sutrašnji dan, jer dosta je svakom danu zla svoga.

Hvala vam mnogo na izdvojenom vremenu!