Nebo se vidi kroz Šumu (Recenzija albuma Nebo benda Norveška Šuma)
Prva asocijacija posle slušanja prve tri pesme sa ovog albuma mi je tepih livada na Tari, to je dobra asocijacija, to je jedno pitomo mesto, tresetište sa suncem koje prolazi kroz krošnje. Što kaže jedan moj drug „U šumi ne moraš da dišeš vazduh, sam ulazi“, tako mi se čini i sa ovim albumom, ne moraš da slušaš zvuk, sam ulazi kroz uši.
Album „Nebo“ je dovoljno pitak, melanholičan i nostalgičan i sasvim dobro interferira sa istim takvim osećanjima u meni. „Nebo“ nam donosi osam fino destilisanih pesama koje bude optimizam .Zvuk unutrašnjeg sveta iz srca i uma, preko ruku, trazalica, žica, kroz etar do ušiju pa opet do drugog srca i uma. Ovaj album ima oblik vodenog tobogana, od početnih stvari polako vas, pa zatim sve brže spušta u dubine i tera da počnete sve još jednom ispočetka.
Izdvojio bih nekoliko stvari: tu su prvo naslovna „Nebo“ oda životu sa svim njegovim iznenađenjima. Tu je svakako i sjana stvar „Ogledala“ za koju postoji i sjajan spot, nekako čudno me podseća na „Javna kupatila“ od Parafa ali za par frekvencija pomereno na gore i dubinskije (potencijalni hit, barem na lokalnom nivou). Zatim sledi „Poslednji dan“ logičan emotivni nastavak prethodne pesme sa refrenom koji se peva punog srca i na glas negde pri kraju svirke. Za kraj nam dolazi „Samo faza“ jedna melanholična svežina, jedan zasluženi odmor za sve nas „Nije ovo za stalno ovo je samo faza“
Vrlo dobar prvi album osvežavajuć i potreban u ovim šizofrenim vremenima. „Nebo“ kao nebo ima širinu i dovoljno dubine da se u sagledavanju sopstvene ništavnosti osetimo slobodnim. Norveška Šuma je jedan zdrav ekosistem koji će nam nadam se u budućnosti doneti još ovako lepih plodova duha.
Jozo Vrana
