“Bespomoćni čovek u ponoru svesti na nivou metasrca” – Phobos – Whimsical
Bespomoćni čovek u ponoru svesti na nivou metasrca spoznaje masivni točak entropije koji vuče bukagije vremena bespućima svemira. Eto, ja nisam nikad u metal muzici otišao ovako duboko ali ovo su mi prve asocijacije posle slušanja albuma Whimsical benda Phobos.
Teško štivo ali u isto vreme ima nešto mistično i jako lepo, nešto što privlači, u ovoj boci žuči neke kapi meda koje bude nadu. Phobos na ovom albumu na vrlo specifičan način predstavljaju bes i tugu, kako duže slušate album sve više osećate ipostas čoveka napravljenog od krvi i blata.
Photo: Nataša Ilić
Muzički ovaj album je ustvari veoma širok, na ovoj količini eksperimentisanja i Nils Bor bi pozavideo. Zaista, ovde ima brilijantnih deonica, veću prvoj Pace možemo čuti i sax, zatim na kraju stvari Sirena negde oko (4:11) fantstični claping uz izuzetan vokal koji na ovoj pesmi ali i celom albumu daje sve što ima i to je zaista za ogroman repect.
Onda na sredini Horizons Desire vrisci+bubnjevi+ženski etno vokal, zaista mnogo moćno. Cartographer kao Skadarska tvrđava sa sve zazidanim žrtvama, bubanjar gitarista i basista zidaju svoju muzičku konstrukciju surovo poput Radeta Neimara i kralja Vukašina. Za kraj albuma sledi nam zakucavanje eksera u kovčeg u vidu sedmoipominutnog epa Uneven.
Photo: Nataša Ilić
Ovaj album je divni produkt metalurgije, skovan je iz lave, iste one u koju se spustio Terminator i u koju je upao nesretni Golum. Ovaj album je bronzan, zato što je težak, zato što sija, zato što je genijalan miks i zato što ne želi da bude zlatan.
Sve pohvale Phobos uz želju da održavate svoj mrak sjajnim.
Jozo Vrana
