„Pa da smo mi gledali da li pada kiša, mi nikada ništa ne bismo uradili“
Postoje tri razloga zašto ne idem i tri razloga zašto idem na svirke kad pada kiša.
Dan Nailen photo
Zašto ne idem
- Mrzi me
„Mrzi me“ je najidealniji i najapstraktniji razlog za pokrivanje lenjosti. Ko me mrzi? Šta? i zašto? Jednostavno „Mrzi me“ čuči u svima nama, i kad naiđe čak i mali pljusak ili proletnji lahorčić, „mrzi me“ u nama to predstavalja kao Ragnorak i kraj Vaseljene kakvu poznajemo. „Mrzi me“ je razlog zbog kojeg vrlo često propustimo dobre prilike da se u socio-muzičko-intelektualno-kulturnom smislu apgrejdujemo, ostajemo kući i gledamo reprizu Srećnih ljudi uz sendvič sa pavlakom i ćurećim fileom sa akcije.
- Pokisnuti ću (Kontrolisanje mlaza)
Volim vodu, ali prijatnu hlorisanu iz tuša na oko 35ᵒ C da je uključim i isključim kad hoću i da ja kontrolišem mlaz (hehehe mlaz-kako smešna reč). Kad se voda survava sa nebesa neartikulisano sa pH 6 i temperaturom ispod 28ᵒ C moje nežno telo (koje je takođe voda) se stresira, jednostavno ne mogu da kontrolišem temperaturu i mlaz i zato bendovi odjebite. Znam, znam, postoji i kišobran i cipele i taksi al kad dođe do toga tada razlog naveden pod 1 preuzima kontrolu.
- Nije bend dovoljno dobar da bih ja pomerio guzicu
Jedini bend zbog kojeg bih pokisao do gaća su Pepersi i možda Metalika, i jesam i opet ću al sam bio na Pepersima, za The Cure bi pokisao do potkošulje. Na Slayer-u sam pokisao skroz i gacao kroz blato dok je sevalo sa stage-a Raining blood. Ovi što večeras sviraju neki mali bend iz Novog Sada, Surdulice, Katovica, Varaždina ili Plovdiva nisu dovoljno bitni i veliki da bi moje telo prerpelo udar atmosferskih padavina. Doći će oni opet na leto pa ću da ih gledam, a možda i neću zbog sparine.
Theo Wargo/Getty Images
Zašto idem
- Bliskost i ples
Osećaj ispunjenosti i doživljaj muzike i energije sa stejdža vrlo često je jači na malim klupskim svirkama, budimo iskreni na Queens of the stone age, Greta van Fleet pa čak i Stingu u jednom momentu smorio sam se kao Ciganka u solarijumu, na dalekom stejdžu i dalekom video bimu prašio je veliki bend sa legendama a ja u velikoj masi ljudi, ustvari, ja sam se osećao kao prazan atom, želeo sam budem kući i gledam reprizu Srećnih ljudi i jedem sendvič sa šunkaricom i gaudom. A na malim lokalnim svirkama postoji bliskost, nekad ponese masa i pleše se, pleše i igra. Čovek je rođen da se igra i da pleše i ne može neka tamo kiša da spreči igru, ne ne bi trebalo dozvoliti da može.
- Pokisnuti ću
Kraj sveta je blizu i svakako ćeš pokisnuti, klimatske promene su eksponencijalne i kiše koje nam tek slede biće ogromne i strašne (ne zajebavam se, pročitajte knjigu „Šest stepeni“). Kaže meni moj drug iz Škocke „Pa da smo mi gledali da li pada kiša, mi nikada ništa ne bismo uradili“. Treba nekad i pokisnuti, kao onda kad ste se nekad ljubili na kiši i niste primećivali da pada kiša. S druge strane, svetu je potrebna kiša da rodi paradajz, kukuruz i šljiva.
- Podrška za bend
Male i srednje bendove treba podržavati, koliko god oni bili dobri ili manje dobri. U moru nadolazeće fekalizovane IDJ i Grand mutirane povraćotine, koju konzumiraju mahom deca iz osnovnih i srednjih škola, mora postojati alternativa. Podrška bednovima predstavlja otpor neistini i pogrešnim vrednostima koja se plasiraju kroz gorenavedene produkcije. Neki kauboj iz Montane je rekao “Loše je loše i kad ga svi čine, a dobro je dobro i kad ga niko ne čini“. Dakle i da bude deset ljudi na koncertu, to je dobro.
I da završimo sa rečima drevnog filozofa Dražena Žerića Žere „Ti si kišo lažljiva, da te nije sad bih ja svoga dragog ljubila….Bježi kišo s prozora!“
Jozo Vrana
