Na Exit-u ste uživali uz The Cure i Phil Anselma, ali gde ste na svirkama?
Vrlo je moguće da će se u narednim redovima iz mene izliti čista žuč i zajedljiva ljubomora, ali šta je tu je… Kažu da štetna osećanja valja osloboditi iz sebe, da prosto Exit-uju, kako ne bi došlo do nekog psihičkog Černobilja usled kog bi sve otišlo u vražju mater.
Na Exit 2019. ili Exit Tribe (pošto svake godine treba smisliti novi podnaslov, u duhu Marvelovih Avengers-a) želeo sam da idem iz tri razloga, odnosno nastupa, tj. performansa, kako god: The Cure-a, Fila Anselma i GVF-a (Greta van Fleet) – prvi iz poštovanja, drugi iz najdubljih ličnih pobuda i treći iz radoznalosti. Kada je prošao prvi dan bilo mi je gotovo svejedno, ali izostanak sa Panterinog seta me je emotivno osakatio… toliko da me za “novitet” Grete nije bilo nimalo briga.
Nisu mi pomagale isprazne reči onih koji su me ubeđivali da je ton bio sr***e, bio sam neutešan. Morao sam da ostanem “Five minutes alone“, doživeo sam pravu “Floods” negativnih emocija, beskrajni “Walk” u krugu sobe na kratko je prekinut izlivima “Vulgar Display of Power” po zidovima i plakarima, ali svejedno, “I’m broken“… “This love” prema Panteri zaista boli. Znam ja da Fil nije onaj stari, ali istorija je ipak propušena.
“Da ti se stvarno išlo, našao bi načina da odeš”
Kuš! Koliko sam samo puta čuo tu prokletu rečenicu… Exit nije prihvatio redakcijisku molbu za akreditaciju, karte rasprodate i/ili u trenutku potencijalnog polaska iz Bg-a koštaju oko 4500-5000 hiljada kod bahatih preprodavaca, busevi do 22h prepuni, ali voz… ne postoji. Kao i sve ostalo što se u Srbiji sređuje na bolje – ne postoji! No, (ne)odlazak i pauzu razboritosti ovaj put ostavićemo po strani, jer su moju pažnju privukle društvene mreže i po običaju me naterale da se osetim “Hollow” (neću više majkemi).
Pored očekivane posete dragih mi kolega muzičara, novinara, fotografa, stranaca i “u glavu” prebrojane čete domaćih metalnih ljubitelja tvrđeg zvuka, bio je primetan i iznenađujuć broj ljudi koji su koristili “heštegove” #metalforever, #lovephilanselmo, #pantera itd… a da su do juče mislili da je Pantera umetničko ime (jer se umeće između imena i prezimena) neke zadrugarke… Otkud bre oni tu i zašto sam ja ovde, a oni ispred bine?! Sutradan sam prvi put ime benda tvrđeg od Partibrejkersa video i na naslovnim stranama širokog spektra dragih nam tabloida. Tako i bi sa ostalim nastupima “zvezda”; pljuštale su “vrhunska energija koja je oterala kišu” i slične frazetine.
Čovek bi pomislio da su to dobre vesti… rock i metal u Srbiji imaju budućnost?
Ali… Gde ste na svirkama?! Ne nužno mojim, (iako se neskromno dičim kvalitetom) već inače; obilujemo vrhunskim bendovima čak i danas, kada sviranje alternative deluje poražavajuće apsurdno… Samo na prste sva četiri ekstremiteta mogu nabrojati domaće proverene, ali široj javnosti nepoznate, lidere andergraund scene… Kako se to za Exit može sve, prodaću telefon, kravu i neću jesti za kartu, ali zato 300 dinara za dobar bend u lokalnom klubu izgleda kao sizifovski napor…
Čudni su putevi Gospodnji, naročito u Srbiji. Nemojte da “podržavate” domaću scenu, već dugo se mi sami pridržavamo, samo navratite ponekad. Verujte mi, svideće vam se.
Original tekst preuzet sa portala Editor.rs (http://editor.rs/na-exit-u-ste-uzivali-uz-the-cure-i-phil-anselma-ali-gde-ste-na-svirkama/)
Kuku lele, festival nije prihvatio molbu da ti daju akreditaciju… Da si stvarno neki fan imao bi ulaznicu šest meseci unapred. Ovako si samo jedno razmaženo derište koje besni jer nije dobilo nešto za džabe. A to je i odgovor zašto nema ljudi na svirkama.
A što se tiče TVOJIH svirki, pa… ako već ti nisi u stanju da nađeš način da dođeš na svirku koja ti nešto znači “iz najdubljih ličnih pobuda”, misliš da će se neko potruditi da dođe na tvoju? Da, stvarno, kuš.
I da, ton je bio odličan, svirka najbliže što može staroj dobroj Panteri. Eat your shorts.