Prostor i svirka s dušom – UV, Monohrom & Paul The Walrus u SoulPeddler-u
Upozoravamo unapred da će ovo biti jedan poduži izveštaj, s obzirom da ne mogu još sve utiske da saberem i da u svega par reči prenesem sinoćnju atmosferu. Počeću od prostora. Soulpeddler je, po meni, trenutno najperspektivniji prostor za svirke u Novom Sadu a možda i malo dalje.
Razlozi zbog kojih do sad nisam bio u ovoj vinyl fabrici su: 1) Klisanski most i radovi na istom i pod 2) lokacija generalno. Kakva greška, ljudi moji!! Prostor je pre svega dobro zvučno izolovan, što sam primetio na samom početku večeri jer se nisam odmah snašao sa ulazom, jer sam mislio kad dodjem da će odnekud gruvati. Velik je i sredjen, vrhunski opremljen. Ima 2 dela, jedan gde se proizvode i prodaju ploče i drugi, gde se održavaju svirke. Mali šank i toalet. Za šankom krajnje simpatična Tamara. Soulpeddler i njegova priča koju sam sinoć čuo mi se toliko dopala da ću u narednih par dana napisati tekst posvećen isključivo njemu. Do sad nikad nisam pisao recenzije prostora ali Soul Peddler zaslužuje nešto takvo. S obzirom da sam odlučio da ipak zaseban text posvetim prostoru, prelazim na bendove i svirku.
E ovako… Biću iskren i reći da se jedan bend posebno izdvojio i da ću možda imati poteškoće da do kraja ovog izveštaja budem krajnje nepristrasan i objektivan. Ali ću probati, jer zaista nemam nijednu manu da istaknem za bilo koji od bendova sinoć. UV i ja smo imali priliku da se sretnemo već par puta ali sam nekako uvek dolazio na sam kraj njihovih svirki. Svaki put krenem na vreme i svaki put me neko ili nešto zadrži taman toliko da ih ne čujem uživo. E pa sinoć se nešto desilo (ili se nije desilo) i stigao sam baš na sam početak, na prvu pesmu. Dok sam šmeknuo prostor, locirao šank i naručio piće, bend me je pridobio. Nenametljiv zvuk a opet sveprisutan, i Pecin setni, pomalo promukli glas vas teraju da se u potpunosti opustite i prepustite njihovoj muzici. Neki ljudi ceo život žele da budu kul i više ili manje u tome uspevaju,a neko je jednostavno rodjen takav i nikad se ne pita jel jeste ili nije. Jer jeste. Kul. Na moju radost, nastup je bio upotpunjen i jednom novom pesmom. Iako su sve “nove” za mene, sem New York-a, jer ih do sad nisam slušao, obradovao sam se jer to pre svega znači još jedna njihova koju ću čuti. Što se tiče pesme New York, po meni, najkvalitetnija stvar u poslednjih ne znam koliko godina. Iznova je opet slušam na YT od sinoć, i ako krenem kao prošli put da pritiskam repeat, teško meni. U prolazu sam čuo komentar da podsećaju i da će uskoro biti srpski “The Police“. Znači, nisu samo mene oduševili.
Monohrom kao drugi po redu bend sinoć je, odmah da kažem, okupio najveći broj publike, o kojoj ću nešto kasnije pisati. Beskrajno duhoviti momci koji sa bine sem dobre muzike odašilju i jako dobru energiju su nam odsvirali čak 3 nove pesme. Više puta sam ih slušao i nema slučaja da sam se loše proveo. Ono što me definitivno svrstava u njihove fanove i što me vuče njihovim live svirkama su dobro zezanje sa bine, konstantan rad na novim stvarima i veliki profesionalizam ovih novosadjana (limanaca – prim.ured).
Najmladji po stažu je i poslednji svirao. Paul The Walrus je u svojih godinu dana postojanja već ostvario zapaženije uspehe. Sinoć su stigli pravo iz Zagreba i predstavili su se novosadskoj ne tako brojnoj publici. (Ne znam šta se sinoć desilo pa ovaj dogadjaj nije više propraćen… Jednostavno nas nije bilo dovoljno. Previše dobrih svirki u gradu istu noć ili lenjost da se kao nešto iscimam do Klise a REALNO živim 10 min odatle…ne znam). No, muzika ovih momaka je inspirisana bendovima poput Bitlsa, Beach Boys-a i slično (to sam pročitao dok sam se spremao za svirku) i taj uticaj se zaista oseti u njihovom izvodjenju. Uveliko je u pripremi prvi album, a zbog onoga što sam sinoć čuo, jedva čekam da ga objave.
Vuk.
