“Svaku civilizaciju čeka resetovanje” – Intervju sa bendom Brigand

LC: Koliko je daleko Vavilon? Misliš li da možeš doći do njega?

Ne, ali ja to znam za razliku od nekih i zato se album tako i zove. Nije loše kad prihvatiš neke stvari, ali samo neke. Tu meru u životu je jako teško naći.

LC: Sviđa mi se tvoja rečenica “Alternativni rok je stran srpskom plebsu”. Koliko misliš da će to da traje, s obzirom da si takođe rekao i da “Svaku civilizaciju čeka resetovanje”?

Brigand: To će da traje zauvek jer je oduvek tako i bilo. Mislim da je jedna od žešćih iluzija da se rokenrol nekada vise slušao, to je bila prolazna moda ovde kada je mainstream rok postao zabavna muzika tokom sedamdesetih i zato ga je “raja” prihvatala. Onog momenta kada je osamdesetih krenuo novi talas, ponovo se sve zatvorilo te je meni fascinantan ne znam da li je tačan) podatak da se najprodavanija ploča EKV prodala u zemlji od 25.000.00 ljudi u 20.000 primeraka. Mi se borimo za onaj mali procenat ljudi koji aktivno sluša rokenrol (ne ex-yu zabavnu muziku koju mnogi zovu domaći rok, domaći rok je gomila dobrih bendova koja je u sličnom problemu kao i mi). Ni u drugim delovima sveta nije mnogo bolje, mi zapravo samo jeftino oponašamo “najrazvijeniji” deo sveta jer smo u međuvremenu izgubili prostor i vreme. Za civilizaciju me baš briga, kao što je i nju baš briga za mene, gledam svoje dupe i meni drage ljude.

LC: Nadam se da se nećeš naljutiti ako ti kažem da me tvoj rad mnogo podseća na Nikolu Vranjkovića s time što su tvoji aranžmani “bučniji”. Naravno, tu su i poređenja sa Alice In Chains, Sonic Youth, Swans… To je sve normalno, sve je već odsvirano zar ne?

Brigand: Ne postoji čovek bez uticaja, tako je i sa mnom. Važno je samo da nisi kopija nego da teraš nešto svoje, pa ako usput podseća na nešto što je dobar bend, poput tih koje si naveo, to je super. Ne težim nekoj ludačkoj originalnosti, to bi mi bilo strašno naporno. U zadnjih par godina dosta slušam shoegaze, mislim da će se to osetiti u nekim daljim radovima. I dalje mi je uzbudljivo da otkrivam nove stvari i bendove. Zadnje što sam otkrio je Jandek, totalni ausajder i anonimus koji svira anti-muziku, blues sa groblja kućnih ljubimaca. Fascinira me njegovo odbijanje svake norme i forme, a da mu opet pesme veoma ubadaju suštinu i ne prelaze u neki hipsterski eksperimentalizam.

LC: Kaži mi nešto o “Priči o železničkom mostu”. Da li je tačno da je tekst napisan još pre 50 godina? Kako je došlo da saradnje sa pančevačkim slikarom Aleksandrom Andrejevićem?

Brigand: On je prijatelj sa mojim roditeljima i zna me od moje druge godine. Došao je sa tom idejom jedan dan kod mene i jako brzo smo se skontali. Mislim da je odličan slikar i sjajan tip, neki njegovi radovi me neodoljivo podsećaju na Jacksona Pollocka, dok su neki “klasičniji”. Skapirao sam taj tekst jako brzo, koji jeste iz šezdesetih, neke stvari preradio i snimio sve to. U suštini sam zadovoljan tom pesmom jer sam se oprobao u nečemu što generalno nije moj fazon, a to je uvek osvežavajuće. Tačno sam znao na koji most misli, nalazi se na 50 metara od mog stana i on je na liniji mog života.

LC: Šta bi tačno značilo ime benda “Brigand”? Šta si hteo da kažeš njime?

Brigand: Ta reč je italijanskog porekla i znači bandit, planinski odmetnik, nešto slično poput naših hajduka, jednostavno mi se dopada ta reč i njeno značenje. A i to je naslov poslednje pesme Jewy Sabatay koju sam pripremao, tako da je lično imala za mene neku simboličnost.

LC: Da li misliš da ovo društvo neumetno grabi ka apokalipsi? Postoji li način da to sprečimo? Šta može pojedinac da uradi u ovom trenutku?

Brigand: Zašto bi to sprečavali? Neka ide sve dovraga. Mi se plašeći za svet, plašimo samo za svoje telo, svoju sigurnost i “stabilnost” (naše porodice i prijatelji su ekstenzije nas samih i naših emocija prema njima tako da pod “za sebe” smatram i to). Pojedinac, ako nije spreman da gine, ne može tu ništa, jer se kroz istoriju samo ginjenjem menjalo društvo. Jeste strašno kad shvatiš da nemaš za šta da gineš, možda strašnije nego kad nemaš za šta da živiš, ali nisam ja kreirao sve ovo. Mene društvene kategorije zanimaju na taj “zabavan” način, poput fudbala i to je to.

 LC: Koju svoju pesmu najviše voliš da sviraš? Evo, u ovom trenutku (znam da se to menja).

Brigand: Trenutno: Nekromantik, Svetlost, Ugljenik Na Zidu Tvoje Sobe, Iza Crne Duge, Sunce Od Krvi, Okovan.

LC: Postoji li pesma za koju žališ da je niti ti napisao? Neka pesma koja održava tebe i tvoj duh, a da je napisao neko drugi?

Brigand: Opet trenutno, mislim da je to “Jureći ljubav”, od Goribora. Ima mnogo istine u toj pesmi i zato je dragocena.

LC: Koliko dobijaš, a koliko gubiš čestim promenama članova benda? Zašto se dešava da ljudi odlaze iz Briganda? Da li očekuju više ili ne mogu da prate tvoju energiju?

Brigand: Personalne promene nikome ne prijaju, ali se jednostavno dešavaju. Sa druge strane Ilija i ja smo zajedno već skoro osam godina i ne moramo više ni da se pogledamo kada sviramo.

LC: Kao uticajan član srpske alternativne scene reci mi na koji mladi bend ili nepravedno zapostavljenu grupu bi trebalo da se obratimo pažnju?

Brigand: Ja nisam uticajan, i nemam problem da to priznam. Ja sam pripadnik srednjeg sloja i tu se priča o uticaju završava. Da sam uticajan, Brigand bi i sa ovakvom muzikom bio na jednom lepšem mestu. Tako da ne mogu ni sebi da pomognem a kamoli drugima, iako pokušam tu i tamo. Ima jedan strani bend koji više ne postoji, zove se  Aereogramme, nikada mi nije bilo jasno zašto nisu bili popularniji, a sve su imali. Recimo sa Muse jeli za doručak, ali im nije bilo suđeno.

LC: Šuška se da će treći album uskoro. Jel to tačno? S obzirom da je između izdavanja prva dva trebalo da prođe četiri godine, ovo mi je nekako baš brzo?

Brigand: Promenjen je pristup u stvaranju pesama, pa se to sada čini zaista brže. Prošle godine je bilo inspiracije za tri albuma. Ali ima još dosta vremena da prođe. Imam jedno 7-8 gotovih tekstova, ali do samog ulaska u studio deli nas  sigurno još par godina. Što nas naravno ne sprečava da uživo sviramo nove pesme, što i radimo. Ima jedna pesma, Dve Sestre, na nju ljudi već ozbiljno reaguju. To je možda i najotvoreniji rif koji sam ikada napravio. Mislim da će ploča biti lakša, sa dominantnijim bas linijama koje će često biti ispred gitare, i to je Ilijina zasluga.

LC: Koji ti je koncert na kom si svirao do sada ostao u sećanju? Koncert na kom se baš sve poklopilo kako treba?

Brigand: Sećam se svih, bilo je i loših i dobrih i prosečnih, ali još čekam svirku svog života. Često sam maštao kako samo sviram gitatru u nekom bendu, kako ne moram da se bavim drugim stvarima.

LC: Imaš više od petnaest godina staža u rokenrolu? Očekuješ li da ćeš dočekati penziju na sceni?

Brigand: Moram da te ispravim, prvi bend sam osnovao sa 15 godina tako da je u pitanju 20 godina staža hahahaha. Što je jezivo kad pomislim jer i dalje sebe smatram mladom osobom. Ali da, jesam se umorio od mnogo toga a nisam nešto preterano mnogo postigao. Mnogo sam grešio, ali se nadam da će i mene neko svetlo nekad pogledati. Ne znam kada ću se povući, bilo je dosta prilika za to, ali se bojim da sam ja od onih totalnih mazohističkih ludaka koji će svirati do smrti, bez obzira na količinu uspeha ili neuspeha. Imao sam neke druge želje i planove sa svojim životom, ali se nažalost nisu ostvarili tako da je muzika i dalje samo neki moj beg od ove tranziciono-pseudoglobalističke realnosti.

Hvala ti puno na izdvojenom vremenu i puno sreće u daljem radu!

Hvala i vama na podršci i što ste bili na svirci!