Premijera singla benda Nula “Iza Vela”
Izuzetno nezahvalan zadatak je pisati o bilo kojoj pesmi, a kamoli sopstvenoj, pa još povrh toga još i jednoj od onih, odistinski Svojih, sa velikim „S“, od sebe samog usvojenih, klesanih do momenta kada muzičari, stvaraoci, postaju njen kanal, umesto da je obrnuto, puštanoj kroz sebe do te mere da mi postajemo njena svojina (grubim govorom rečeno), umesto obratno, što je za očekivati.
Priča o dugogodišnjem usavršavanju kompozicije i potrazi za nekim ko bi adekvatno zabeležio čitav njen sonični i dinamički spektar verovatno i nije preterano zanimljiva za slušaoca/čitaoca. Neko bi se verovatno pre svega zapitao: Šta je uopšte sve ovo (tj koji je ovo, dizvineš, kurac)? Koji je smisao svega ovoga? Kakva ideja stoji iza ovog napada na čula?
Kao neko ko je njen i čija je ona, ko ju je oslobodio i pratio i koga je ona oslobodila i pratila, još od tihog tandrkanja u studentskoj sobi, pa sve do osam ruku snimljenih distorziranih gitara u studiju (5 godina kasnije) i živih izvođenja pred stotinjak do soma ljudi u međuvremenu – potrudiću se da što sažetije pokušam da prepričam ono što kao stvaralac doživljavam na pomen ove pesme i u njenom vrtlogu.
Album So Zemlje, čiji je ova numera prvi singl, nenamerno je u procesu nastanka zadobio oblik priče, narativa, nekakve kolektivno-podsvesne epske drame – ova priča se odvijala u kolektivnoj nesvesti benda i uvek se ispoljavala isključivo sublimirano, tj. direktno kroz muziku/tekst, bez ikakvog osvrtanja na njenu značenjsku dimenziju, gotovo do samog kraja (opšte je poznato da Nuline pesme nose radne nazive gotovo do samog izdavanja). Sada, dok pišem o svemu ovome, i dalje nisam u stanju čak ni da zamislim grupnu diskusiju na temu značenja pesme, dotle da su mi takve fantazije i poprilično smešne, iskreno 😀
Tu značenjsku dimenziju pesma je dobila tek u širem kontekstu nekih lajtmotiva i idejnih niti koje se provlače kroz čitavu So Zemlje. U intuitivno-semantičkom kontekstu albuma kao celine (ponavljam, nisam psihoanalitičar, samo stvaralac), Iza Vela predstavlja nešto poput početka osvešćivanja kosmičke odgovornosti individue i njene prve slutnje da igra ulogu samoobnavljajuće, i, po želji, večito samoobmanute žrtve, uloge na koju je osuđena u ovako uređenom dramskom univerzumu. Iza Vela donosi šumove daleke stvarnosti, praćene njenim naglim upadom i razbucavajućim oslobođenjem, katarzom razotkrivanja, prisiljavanjem na buljenje u golotinju mesnatosti i trivijalnosti spoljašnjeg, koje se mora prevazići i nadići kako bi pažnja ostala usmerena, prikovana na ispunjenje uloge bezimene soli zemlje, koja zemlju hrani i zemlju napaja, a u zemlji je samo da strada, i čini to sa voljom i smirenjem, svesna svoje krajnje uloge.
