Stvarnost Plišanog Mališana i Belog u Boji

U subotu (2. mart) dva benda iz Gornjeg Milanovca, „Plišani Mališan“ i „Belo u Boji“, izvršili su invaziju na novosadsku „Crnu Kuću 13“. Povod je bila promocija prvog albuma „Belog u Boji“, mladog benda koji se zbog brojnih nagrada (osovojena Leskovačka i Čačanska gitarijada, zapažen nastup na Zaječarskoj gitarijadi, kao i hit meseca oktobra 2016-te) može smatrati najperspektivnijim sastavom iz ovog malog grada sa velikom muzičkom tradicijom. Za njih je ovo bio prvi nastup u Novom Sadu, a sudeći po reakcijama publike i njihovom uživanju na sceni – to neće biti i poslednji.

„Plišani Mališan“ nije prvi put pred novosadskom publikom. Bend je na istoj bini ostvario zapažen nastup pre 4 godine, kada su svirali sa „Kaznom za uši“ i „Dž!Dž!“, što nije prošlo nezapaženo, jer su neki deo prisutne publike pridobili još tada. Na alternativnoj sceni su poznati po pobedi na „Demofestu“ u Banjaluci 2011. godine, nakon čega objavljuju prvi, istoimeni album. Od tada su objavili još jedno izdanje – „U nebranom grožđu“, sa kojeg su se izdvojio singl „Lepa devojko“, koji je okupljena publika imala priliku da čuje i na ovoj svirci. Iako je bend išao kao podrška svojim mlađim sugrađanima, zbog čega su svirali nešto kraće, repertoar kroz koji su nas provozali sastojao se od stvari sa oba albuma, kao i najnovijih, još uvek nesnimljenih pesama.

Od starog repertoara posebno se izdvojila pesma „Neman“ u kojoj su nas „šibom mazili“ sa tri vokala i gruvom koji savija i oblikuje kao da je telo od gline. Bend je rokao pesmu za pesmom, između kojih bi se čula samo kratka zahvalnica Đorđa Novakovića, frontmena i gitariste. Lista pesama je bila izbalansirana tako da postoje i brže stvari uz koje se igra kao uz „Lepa devojko“, kao i one teške, stonerskije, u kojima vas gruv guta. Posebno oduševljenje je izazvala pesma „Dan je bio vreo“ u kojoj Silvija Mitrović daje sasvim poseban detalj, svirajući na slajd gitari samo jedan upečatljiv akord. Nova pesma, desetominutna vožnja  pod imenom „Uštap“, iz instrumentalnog dela koji zvuči kao melodija iz osmobitne video igre se podiže u zakucavanje u kojem ženski i muški vokal grleno zapevaju, kao u tradicionalnom narodnom stilu, dok se njihovi glasovi spajaju sa udarajućim bitom ostatka benda, naglašavajući svaki takt. U repertoaru se našla i najnovija pesma „Vatra“, koju su premijerno izveli na tradicionalnoj božićnoj svirci koju prave svake godine u rodnom gradu.

Ovakvim otvaranjem svirke, bend „Belo u Boji“ je stavljen pred izazov, jer posle visine na koju nas je podigao „Plišani Mališan“, morali su da idu još dalje, ali i da dokažu da su zaslužili takav bend kao predgrupu. Srećom, ova mlada ekipa predvođena starijim i iskusnijim Miodragom Danilovićem, bila je u potpunosti na visini zadatka. Iako je povod za svirku bilo predstavljanje njihovog debi albuma „Stvarnost koju stvaramo“, objavljenog na samom početku godine od strane „Take It Or Leave It“ izdavačke kuće, u njihovom repertoaru su se našle i stvari sa prvog EP-a „Sjaj sa druge strane večnosti“, kao i singl „Habibi“.

Svi koji su na ovoj svrci prvi put čuli i videli „Belo u Boji“, imali su mogućnost da uvide kako zvuči i izgleda bend koji sa jasnom idejom i ciljem učestvuju u muzičkoj sceni i svoje ideje izražavaju kroz ovaj vid umetnosti. Svaka pesma je celina za sebe, a tih osam kompozicija sa pomenutog albuma nose jedinstvenu priču o stvarnosti koju smo stvorili, svesno ili ne. Miodrag Danilović se nije suzdržavao da u najavama pesama sugeriše koji deo naše realnosti ih je inspirisao, pa nas je tako pred pesmu „Sasvim prirodno“ sve podsetio zašto šetamo vikendima i sa kojim ciljem.

Ono što posebno volim kod ovog benda su tekstovi i njihovo spajanje sa muzikom u ritmičkom, ali i zvučnom smislu. U Danilovićevim tekstovima se čuje i oseća i ono književno nasleđe iz Gornjeg Milanovca, sadržano u pisanju Momčila Nastasijevića, koji je u svojoj poeziji težio posebnoj zvučnosti reči i originalnim, slojevitim slikama koje one izazivaju. Njegov vokabular crpi iz te tradicije, pa u nekim pesmama možete da čujete reči koje zasigurno nećete naći nigde drugo (npr. reč „čkalj“ u pesmi „Voli me“) ili skoro reperski tok reči koje svojom zvučnošću stvara mantru, kao u pesmi „Kuda ako smem“:

Stameni kameni prsti na orozu
gordi k’o kedrovi smeju se porazu
pupoljci bodlji po žicama.

Sevaju očima, istežu vratove
motaju duvan, pogledaju satove
uvek je rano il’ prekasno.

„Belo u Boji“ koristi pun potencijal svakog člana benda, koji osim potpune predanosti svom instrumentu, učestvuje i kao vokal, pa tako u „Kraj tajne osvanem“ ceo bend peva, a ta vokalna linija poziva i publiku da se pridruži. Uz svoje muziciranje, ceo bend ima poseban scenski nastup, spontan i iskren, vođen samim uživanjem u zvuku koji stvaraju, tako da ste tokom svirke mogli da vidite Danilovića kako radi kate između solaža, Strahinju Stefanovića kako solira u punom zanosu na sred scene, Miloša Kneževića koji grebe po činelama i peva iz sveg glasa, Luku Jakovljevića dok savijen lomi gruv i Nauma Simovskog koji se baca u rokanjima. Ona poznata rupa ispred bine, koja se nije popunila ni posle nekoliko poziva da se publika pridruži, na kraju svirke je popunjena time što su Simovski i Danilović sišli u masu i odatle izrokali kraj pesme „Itaka“.

Kao dokaz koliko je „CK 13“ ozbiljna u svojoj nameri da zabrani pušački dim unutar prostorija može da posluži scena u kojoj je Aleksandra Jelić, jedna iz tima „Ce-ke“, a takođe i sugrađanka benda, oduzela upaljene cigarete basisti i gitaristi – taj kadar na lice Strahinje Stefanovića i tužan izraz dok mu Aleksandra istrže cigaretu iz usta bio bi najbolji pro-pušački mem ikada. Iako uskraćeni za nikotinsko uživanje, bend se posebno zahvalio svojoj sugrađanki na organizaciji i pozivu da sviraju, čemu se pridružujem i ja, jer je meni ovo bila jedna od najboljih svirki na kojoj sam bio u ovom prostoru.

Ova svirka je primer za sve druge bendove koliko je važno da nastupe makar jednom godišnje u Novom Sadu, jer tu se skuplja prava, ciljna publika koja ostaje verna i posvećeno prati bend koji im priušti nastup za pamćenje. Milanovčani su ovim koncertom uspešno ostvarili još jednu ambasadrosku misiju u širenju svog zvuka po Srbiji, a „Crna Kuća 13“ i njena publika su se pokazali kao izvrsni domaćini.

Tekst pisao naš prijatelj Andrea Kane!
P.S. Obavezno posetite i pratite njegovu stranicu http://andreakane.sobakaisti.org/