PUNK IS NOT DEAD
Pre samo godinu dana je izgledalo da neke svirke, ili nekog većeg okupljanja više nikad neće biti. Svirke i provod u novosadskom lokalu Gerila počele su da poprimaju izgled samo lepe uspomene na mesto gde na prvi zvuk gitare zaboraviš na svet van lokala. Kad odjednom, sve se vraća u normalu, u Gerili gostuju Lutke na koncu, tribjut bend KUD Idijota.
Kako propustiti mogućnost da opet čujem potvrdu da je Glupost neuništiva? Ajde što su me podsetili na provod pre pandemije, nego me svaki put vrate u one srednjoškolske nezaboravne žurke, prve izlaske, prvi osećaj da nešto možemo da promenimo jer smo mladi i anarhija je tako dobra ideja.
Valjda je onima koji su slušali Idijote ostalo zauvek negde utisnuto “Mi ćemo uvek biti jači od onog tko nas tlači, pjevaćemo pjesmu pobjede…“
Tako je nestvarno čuti čitav Tustin opus ponovo, pogotovo uz Lutke na koncu, koji su od prvog do poslednjeg takta bili na nivou zadatka, bez greške izvedna svaka pesma, kao da je njihova. A publika takvu posvećenost prepoznaje, uvek, bez greške. Splet ljubavnih pesama nije ni malo smirio atmosferu, niti ublažio zvuk benda.
“Ma šta mi govorili, ja sjećam se…te” je otpevana horski, uz svesrdno učešće publike. Valjda smo svi jedva dočekali da čujemo kvalitetnu svirku i učestvujemo dok ne promuknemo.
“Niko ne vidi šta u mom džepu ima…” pevali su i neki klinci, koji su nekako otkrili značaj vaskrslog duha panka. A kako odoleti nekome ko sam za sebe kaže “mi smo ljiga, mi smo trend, mi zapravo i nismo bend“, to samo pank može da izgovori.
I kao vrhunac večeri savršeno izvedena Bella ciao. Kako je neobično lepo udahnuti sveži svuk električne gitare, uhvatiti ritam i dozvoliti da te ponese ideja boljeg sveta.
Lutke na koncu su pokazatelj da pank ne da nije mrtav, nego je življi, aktuelniji i potrebniji nego ikad.
Sanja Klipa-Gavanski
