Cinično ludilo kao odraz sadašnjice prokuvano u saftu lokalnih Istarskih začina (recenzija albuma Boškarin IV sastava Po’ metra crijeva)
Čini se da Istarsko je poluotočje poput neke ogromne sise pune mleka koja nas hrani novim muzičkim vitaminima godinama unazad (da ne pominjem gomilu sjajnih bendova). Takođe, greota da bend “Po’ metra crijeva” nije šire popularan, ali evo prilike pa se to može donekle ispraviti.
Ovaj bend i album su jedna fantastično ozbiljna zajebancija koja krepi dušu sjajnim autentičnim spojem Istarskog folka i metala. Cinično ludilo kao odraz u ogledalima sadašnjice prokuvano u saftu lokalnog Istarskog začina a zatim zaprženo klasičnim metalskim distorzijama i ritmovima. Nekada treba otpustiti kreativnost da kulja iz dubine plavog mozga a zatim je uobličiti i servirati na muzičkom tržištu postmodrene gde sve može da bude ali i ne mora.
Nostalgični momenti u glasovima Hihotića, deonice ozbiljnog metalskog krljanja sa ludim zvukom onih frula dvocevki (valjda se zovu šurle ili tako nešto), omaž Rokerima s Moravu, elementi kako novog vala tako i simfo roka, stvarno ovaj album ima mnogo zapleta i zaokreta bogat je i gust kao mlad svemir. Ustvari trinaest stvari na ovom albumu asocira vožnju kroz kuću strave u jako pijanom i naduvanom stanju.
Izdvojio bih par omiljenih mi stvari: “Čižićka rapsodija” “Projekti pust” (postoje spotovi za ove stvari) tu su još i “Miha Zvončar” i naslovna “Boškarin četrti“. Iskreno nisam baš uspeo da pohvatam i razumem sve reči jer se peva na vrlo karakterističnom dijalektu, međutim to nerazumevanje dopunjuje sjajna atmosfera tamnog sjaja zvuka.
Dakle kada se rezimira sve Po’ metra crijeva pokazuje ozbiljnu kilometražu, posvećenost i večitu spremnost za satiričnu zajebanciju kao otpor sveprožimajućem ludilu veka. Očekujući da će biti živih svirki na našim prostorima veliki pozdrav. Mira i zdravlja bendu kao i još produkata mentalno-muzičke gimnastike želimo.
Jozo Ždral
