AKO SI U PADU, ONDA SI I U LETU…
Razgovor vodili: Željko Štrbac i autor dela Miloš Čorak
Ž: Izbrušeni aranžmani i predivna poetičnost su učinili da „Indexi“ postanu jedan od najvažnijih bendova sarajevske pop-rok škole i jugoslovenske muzičke scene u celini. Davorin i ekipa su uspešno pratili svetske trendove i popularnu muziku pre svega u Engleskoj, ali su svemu udarili jedan originalan jugoslovenski pečat koji je ostavio neizbrisiv trag na ovim prostorima. Kako je došlo do toga da započneš rad i istraživanje na tematiku legendarnog Davorina i Indexa i da li je bilo teško doći do materijala koji si iskoristio u knjizi “I pad je let”?
M: Kao što si i rekao, ostavili su jedan neizbrisiv trag na ovim prostorima. Ja volim da kažem da je talas koji su oni napravili svojim stvaralaštvom ustvari bio prvi talas koji je zapljusnuo mnoge obale i koji to čini i danas. Pitanje je kakva bi ta scena, ne samo sarajevska već uopšte Yu scena izgledala da u početku nije bilo njih. Mnogo je tu muzičara prošlo, kroz firmu (kako je Davor voleo da kaže) zvanu ‘Indexi’ a koji su kasnije karijere nastavili i napravili u nekim drugim bendovima (Bata Kovač, Đorđe Novković, Vlado Pravdić, Milić Vukašinović itd). I uopšte, veliki uticaj su Indexi ostavljali u ono vreme kako na one koji su se takođe muzikom ‘bavili’ (da se tako izrazim) tako i na one koji su ulazili u taj svet. Tako da to može biti samo jedan od razloga zašto baš oni. Dalje, Davorin je bio i ostao vrhunski interpretator, ali i veoma posebna ličnost vredna pažnje i divljenja. Mislim da Peca Popović nije pogrešio kada je u jednom od brojnih tekstova koje je posvetio Davoru rekao da je pripadao Andrićevskom svetu.
Ima jos mnogo toga, a kao jedan od motiva za početak (a koji je opet podjednako važan) bio je i taj da prosto volim Indexe. Što se materijala tiče. Ne znam da li si upoznat sa tim, ali o Indexima jedino imaš napisanu romansiranu biografiju Josipa Dujmovića (novinara i urednika portala Glas.ba) i to je to. Prosto je neverovatno da ne postoji ništa više o njima u pisanoj formi. Nije bilo baš lako skupiti sav potreban materijal, ali ljudi su bez pogovora izlazili u susret. To nije išlo brzo i trebalo je vremena, ali mislim da se svaka upornost kad tad isplati.
Ž: Kriju li posebnu simboliku i mistiku stihovi pesme „I pad je let“ pošto si se odlučio da knjizi daš naziv po ovoj legendarnoj pesmi?
M: Poglavlja u knjizi su podeljena po stihovima pesme. Dakle, ovaj roman za cilj ima, s jedne strane, da pokuša dešifrovati šta se krije iza istih. Dok s druge strane ti stihovi danas rezonuju na poseban način i mogu se staviti u funkciju ovog vremena. Evo i primer. Ta pesma je nastala na zahtev reditelja i scenariste Mirze Idrizovića, kome je trebala pesma da upotpuni prilog koji je napravio o skakačima sa Starog mosta u Mostaru, pa je Duško napisao tekst. Publika je tu pesmu nakon interpretacije od strane Indexa doživela na sasvim drugi način, a danas je ljudi doživljavaju na neki sasvim treći, opet poseban način. Tako da, simbolike svakako ima, mistike takođe. U kojoj meri, to je na onima koji će ovu knjigu čitati da procene, u to se ne mogu niti želim mešati. Ono što je važno je da je ta pesma nakon toliko decenija i dalje prisutna. Što nesumnjivo govori o njenom kvalitetu.
Ž: Svestan sam da je ovakav podvig zahtevao veliku hrabrost, ali sigurno si morao imati i podršku. Reci nam ko je izdavač knjige i želiš li nečiji doprinos posebno da istakneš?
M: Moram ti reći da ja ovaj roman nikada ne bih uspeo sam da napišem. Dosta je tu ljudi učestvovalo i dalo svoj doprinos. Osim pomenutog Pece i Josipa tu su se još našli, Mišo Marić (pesnik, tekstopisac, novinar, pisac, tvorac Mostarskih kiša), Nuno Arnautalić (jedan od osnivača grupe) dobri i dragi prof. Ranko Rihtman (takođe član Indexa), Rale Damjanović, zatim Marko Milović nekadašnji urednik na RTVSA. Goran Mikulić iz Sarajeva je izdavač. U pitanju je izdavačka kuća Art Rabic. Godinama unazad već najbolja izdavačka kuća u BiH. To nije samo moje mišljenje, već brojne nagrade to potvrđuju, kako u BiH tako i u regionu (kako se to već danas kaže). Goran, kao rođeni Sarajlija je takođe doprineo u popunjavanju rupa koje su postojale u samom tekstu.
Izdvojio bih još i doprinos Dragana S. Stefanovića koji je dizajnirao korice ove knjige. Dragana svi znamo sa korica albuma Indexa, Bijelog dugmeta (čini mi se da je sve albume dugmića uradio), grupe Time, Zdravka Čolića i mnogih drugih. Na sarajevskom sajmu knjiga koji se održao krajem aprila, Dragan je dobio nagradu za dizajn male biblioteke Art Rabica u kojoj je i ova knjiga zajedno sa drugim izdanjima.
Veliku zahvalnost dugujem svima njima, ali na prvom mestu je Mišo Marić. Bez Miše Marića prvo ne bih upoznao polovinu ovih ljudi koju sam nabrojao, drugo i sa tim materijalom najverovatnije ne bih bogzna šta uradio da nije bilo njega. Ni u jednom trenutku se Mišo nije mešao u moju slobodu, ali je svojim rezonovanjem, dobrotom, voljom da pomogne, znanjem, ogromnim ogromnim znanjem mene usmeravao na pravi put. Svi znaju za Mišine stihove koje je pisao za mnoge, Kemala Montena pogotovo. Za Indexe je napisao od ‘U jednim plavim očima’, ‘Samo jednom’ pa do ‘Crnih svatova’, da ne nabrajam sad sve… Dakle reč je o jednom velikom umetniku, pre svega velikom čoveku, i mogu ti reći da sam posebno srećan što drugujem sa njim. Evo neki dan smo se čuli. Danas živi u Engleskoj, a na sarajevskoj Face televiziji ima svoju emisiju ‘Namigivanje zvijezdama’.
Možda to sad zvuči kao neka formalnost, da se autor svima redom zahvaljuje, ali najiskrenije – ja i ti danas ne bi razgovarali da nije bilo svih njih i opet ponavljam, Mišketa.
Ž: Sarajevo je iznedrilo brojne kvalitetne bendove, ali u tom gradu Indexi su uvek bili broj 1. Nekako se logičnom nametnula činjenica da promocija knjige treba da započne u Sarajevu. Možeš li nam preneti deo utisaka?
M: Pa da. Glavni junak romana, jedan od dva glavna junaka je među najvećim ljudima koje je taj grad iznedrio. Sam bend je kako kažeš, a što je tačno, bio i ostao broj 1. u Sarajevu i skoro čitava radnja je smeštena u tom gradu, pa je i logično bilo da sve odatle krene. Logično i potrebno. Promocija se održala u ateljeu ‘Figure’, prelepom prostoru u centru grada u ulici Danijela Ozme, odmah pored Radija Sarajevo. Sam prostor nije bio dovoljno velik da primi sve koji su želeli da dođu. Program je bio baš raznovrsan, a samoj atmosferi su najviše doprineli muzičari. Sinan Alimanović je bio na el. klaviru (član zadnje postave Indexa), Vernes Ljuštaku ga je pratio na gitari. Bilo je tu još izvođača, a pevali su nam još i Berna Balić, pa i Hanka Paldum koja je bila u publici. Zaista lepo veče, ništa drugo nisam ni očekivao, jer nigde se na ovu knjigu neće gledati kao što se gleda u Sarajevu. Učestvovali su tu još i Davorovi prijatelji, čak se ljudima obratio i glumac Josip Pejaković.
Ž: Usledila je promocija u tvom rodnom selu, u velikoj Sali Doma Kulture u Novim Karlovcima /Sasama. Pozvao si meštane da se družite, pevate, šalite i uživate uz hitove najveće grupe sa ovih naših prostora. Rekao bih da je za tvoje malo mesto ovo bilo izuzetno značajno kulturno dešavanje u šta sam se uverio uvidevši koliko je ljudi došlo na promociju knjige, a naravno i po pesmi i osmesima na njihovim licima. Prenesi nam deo utisaka i predstavi nam muzičare koji su te sjajno pratili i upotpunili ugođaj?
M: Ponudili smo nešto drugačije. Nešto što ne možeš videti svaki dan. Suština je bila da se ljudi okupe i da prosto uživaju, da na trenutak brige i probleme koje svi imamo stave u stranu. Po reakcijama koje su usledile mislim da smo uspeli u tome. Uvek naravno može bolje, ali bitno je da je ljudima bilo lepo, kao i nama. E sada, da li je i koliko to bilo značajno za samo mesto to je teško reći. Jer nažalost u Domu kulture se ništa ni ne dešava, dakle ja prvi nemam s čim uporediti. U tom smislu bilo kakvo dešavanje prija, jer izaziva promenu. Sve to kao i knjigu ostavljam ljudima da procene, ne opterećujem se preterano.
Muzičari koji su me pratili su Miodrag Ven (gitara) i Bojan Petrović (prateća gitara/ vokal). Miodrag je profesor srpskog jezika i kad nije u učionici onda je u svojoj učionici, gde uči klince da sviraju gitaru. Dakle, jedan sjajan tip i čitava ta priča. Što se Bojana tiče, tu imaš materijala za jedan fin intervju. Ukratko, čovek peva (mogao si se uveriti i kako) i nastupa od kraja 90-ih. Kako po zemlji tako i po regionu (opet ja sa ovim region, a mislim na Yugu). Ima i svoje autorske stvari, prisutan je po studijima, sarađivao je sa gomilom ljudi, ukratko ima veliko znanje i iskustvo. Njima sam takođe veoma zahvalan što su bez ikakvog oklevanja rešili da me podrže i da budu važan deo samog programa.
Ž: Možeš li nam reći nešto više o sebi? Čime se još baviš sem što pišeš?
M: Kod prethodnih pitanja gledao sam da ne budem preterano opširan, ovde je sad obrnuta situacija. Generalno, ne volim da pričam o sebi. Ne zato jer to smatram mešanjem u privatnost, nego jer se tu nema šta posebno reći. Ukratko, bivši sam student ekonomije, dakle nisam više ni večiti, nego bivši. Radim u jednoj firmi koja se bavi maloprodajom sportske opreme, i kao što i sam znaš bavimo se još voćarstvom, porodično. Ne znam šta bih ti još mogao dodati. Možda, kao po ovim biografijama kad ljudi konkurišu za neki posao, pa pod onim ‘ostalo’ svi mahom stave: “vozačka dozvola B kategorije, pušač”. Eto, to bi bilo to. Primetio si verovatno da nakon pogovora ne piše ništa o autoru, nema čak ni moje slike. Sad ti je jasno i zbog čega.
Za kraj, evo jednog saveta za tebe i čitaoce, možda više preporuka. Kad vidite da je autor na kraju knjige na četiri, pet, šest strana napisao nešto o sebi, bežite od njega koliko vas noge nose. Nemojte posle da bude kako vas niko nije upozorio. (smeh)
Ž: Kakvi su dalji planovi što se tiče promocija i gde možemo da te očekujemo u narednom periodu?
M: U planu je Beograd, ali i Novi Sad. Kada? Verovatno tek na jesen. Ipak to zahteva kakvu-takvu organizaciju i pripremu.
Kada sam već spomenuo Novi Sad moram podeliti sa tobom i vašim čitaocima jednu lepu vest. Dragan Stefanović kog sam spominjao je u junu imao izložbu u Sarajevu. Reč je o portretima južnoslovenskih književnika, odnosno kako bi oni izgledali danas. Njegova genijalna rešenja na ovu temu osim u Sarajevu, gde je izložbu organizovala izdavačka kuća Art Rabic, ljudi će moći da vide i u Novom Sadu. Ja se iskreno nadam da će to biti na jesen takođe, dakle još ne postoji precizan datum, ali svakako ćeš biti među prvima koji će to saznati. Eto, mala ekskluziva za kraj.
Ž: Hvala ti puno na izdvojenom vremenu i želimo ti mnogo uspeha!
M: Sve najbolje želim kako tebi, tako i čitaocima LC web zine-a.
