Hodajući nigde stižemo gde treba. Recenzija EP-a benda Zoro Cane
Zoro Cane dolazi iz bliskog nam grada Minkena grada Bajerna, Paulanera i belih kobaja. Čine ga tri momka, dva iz Srbije i jedan iz SFR Njemačke, dobra simbioza koja pokazuje da nove generacije gasterbajtera sve manje odlepljuju na Nadu Topčagić. Gde god odeš nosiš sebe sa sobom pa i svoje stvaralaštvo u ovo slučaju dobar rokenrol. Ovaj garaž indi rok power trio u Maj leta Gospodnjeg 2023. donosi nam novi EP naslova “Walking nowhere“.
Četiri stvari, četiri progressive rock priče o ovom vremenu i prostoru iz lične vizure upakovano u polu veselu polumelanholičnu atmosferu, blagu distorziju i brundajuće-egzotičnu ritam sekciju.
Naslovna “Walking nowhere” odmah iz prve ulazi u uho, postmoderna poema o unutrašnje koordinatnom sistemu pojednica. Ova saga Hegelovske dijalektike svakako asocira na istinu da ideja mora proći kroz fazu negacije da bi se vratila samoj sebi. Sledi malo gitarski više vah-vah vrištavija “Selfiš stick” o uživanju u sopstvenom prdežu tj o našem dugoročnom toksično-mentalo-seksualnom odnosu sa našim ekranom ustvari naši odrazom, da li mi uopšte možemo da vidimo sebe realno? Sledi stvar “Tradition” nastavak lavirinata samopotrage u svetu gde se ljubav zaturila tu i tamo između dodoeljenih uloga od kojih ne možemo tako lako pobeći. Ova pesma ima sjajnu gradaciju i penje se od stomaka preko grla do mozga u sjajni gruv basa koji ćera na skakanje. Za kraj tu je “Happy end” koja počinje kao pank a zatim zalama kao Mika Hakinen na velikoj nagradi Mađarske, odlična stvar koja sa zvukom gitare i solom pri kraju daje već prepoznatljive obrise ovom mladom bendu.
Dobar posao Zoro Cane, kako tekstualno tako muzički produkcijski, vidi se velika posvećenost i strast koja daje a nadam se daće i bolje rezultate, Du bist wirklich gründlich. Možda Zoro Cane hodaju nigde ali su stigli gde treba. Kad dođete napravite svirku pa da se slušamo.
Jozo Vrana
