Laze Teleč kog vraga ja tražim ovde? (Urbani i neurbani Novi Sad/kratka priča umesto bilo kakve analize)

Ulazim u ulicu Laze Telečkog…nisam bio dugo dugo, čuo sam da je baš super… hodam… polako… neću da mi nešto promakne… sva čula su mi u niskom startu.

Ispred lokala stoje mlade ubacivačice, iza njih stoje nabildovani izbacivači, one me zovu a oni imaju prekrštene ruke i gledaju me mrko, auh već sam zbunjen. Lazino ovo, Lazino ono, u nosu miriše giros, u vidokrugu dekoltei, skockani svi, u ušima zvukovi turbo folka i hitova pop osamdesetih, pab, kafana, pa pab, pa kafana, Lazino tele, bik i krava, svi smo tu, sve ovo liči na neki bizarni vašar-kirbaj. Svi deluju kao da žure ili da čekaju nekoga, u glavi mi sevaju tripovi kako Mita Ružić vodi kući pijanog Lazu Telečkog koji malo malo pa povrati. Buka, mnogo zvukova, kakofonija, nije mi dobro, sad se već trudim da što pre prođem ovu ulicu, prolazim kroz Trifkovićev Trg, prolazim kroz taksije i kroz koloniju zombi-klošara na klupama u mraku…Nije mi baš dobro… moram da odmorim malo od ovog još jednog spektakularnog sudara zapada i istoka.

Malo kasnije naslonjen na zid tu blizu, negde na sredini Miletićeve gde je mnogo manja gužva polako vraćam dah i pokušavam da smirim gomilu malopređašnjih utisaka. Baš kad sam se malo umirio primetim da mi u susret sa gornje strane ulice negde iz Zmaj Jovine prilazi čudna beličasta poluprovidna prilika. „Šta je sad ovo“ promrmljah sebi u bradu čija frekvecija drhtanja poraste kako mi se čudna utvara stade približavati. Bila je to relativno visoka prilika plavo bele prozirne boje, mršava a u isto vreme popunjena, nekako, nisam skontao da li nosi starke ili martinke, imala je ranac definitivno i delovala kao neki mrtvi panker ili metalac, slika je bila baš dinamična. Od straha sad već skamenjen prislonih se na zid, zarih nokte u fasadu kad se duh potpuno primače ispred mene i na najnovosadskijem naglasku mi se obrati.

“Gaari, nemoj da se bojiš“

“K.. kk..ko si ti?“ zgranut izustih.

“Ja sam polu-duh urbanog Novosađanina“ reče utvara, izvadi cigaru, povuče dim koji se spoji sa gizdavom zamagljenošću prilike preda mnom.

“K..kako to misliš polu-duh?“ sad već manje uplašen uptiah osetivši da ova avet nema loše namere.

“Pa Gaari ja još nisam skroz umro, umirem evo već nekih dvadeset godima”

Reče polu-duh te nastavi “Kad se približim ovoj ulici Laze Telečkog gde sam nekada živeo ja jednostavno gubim telo sve više, nestajem, postajem duh, kada bih se sada pojavio na sredini te ulice bio bih još prozirniji“

“Ti si kao Patrik Svejzi u onom filmu“ pokušah da budem duhovit pred duhom to jest poluduhom.

“Ne seeri“ polu-duh iskrivi gornju usnu blago nagore, to je valjda bio osmeh.

“Šta želiš od mene“ upitah okuražen uspostavljenom komunikacijom.

“Došao sam da ti pokažem prošlost i budućnost ulice u kojoj si maločas bio, mislim da treba da znaš, deluješ uzrujano“

Osetio sam se kao Ebenizer Skrudž u Dikensovoj Božićnoj priči, pomislih u sebi, pa nisam valjda ja takva grozna osoba.

“Nisi“ reče mi polumrtvi urbani Novosađanin pročitavši mi misli brzinom misli

Moja zgranutost se u momentu vrati na level 10 no ipak radoznalost nadjača strah te rekoh.

“Zašto baš ja?“

“Nisi ti jedini, ima vas dosta koji prolazite kroz tu ulicu a neki i ostaju i misled da dobro se provode“

“Ne znam šta bih ti rekao“ rekoh mu jer nisam zanao šta bih mu rekao.

Na jedan sekund polu-duh preda mnom dobi skoro demonske obrise zasija nekom neljudskom svetlošću pa reče lebdeći u starkama

“Nešto je u vazduhu, svet se menja eskponencijalno“

“Korona?“ upitao sam mehanički  mozgom išmirglanim od medija.

“Gaari, da imam prave ruke sad bih ti raspizdio šamarčinu“reče polu-duh koji ni za života nije ovako intenzivno emitovao emocije. Svestan da nemam previše izbora s jedne strane i vrlo radoznao da putujem kroz vreme upitah polumrtvog Garija.

„Izvini molim te, gde ćemo prvo prošlost ili budućnost?“

“Idemo prvo u prošlost tu smo sigurno postojali za budućnost nisam baš siguran, budućnost je potencijalna.“ reče avetinja napravivši značajan izraz lica da pojača filozofsku notu poslednje rečenice.

To reče poluduh Gaarii, pucnu svojim providnim prstima uz čudan kratki zvuk zzzuuupp i kratki blic odjednom se nađosmo na ulazu u ulicu tamo na sredini Zmaj Jovine. Poznati mural sa likom Laze Telečkog nije bio na zidu.

“Koja je ovo godina” upitah jer sam se odjednom osetio baš baš dobro

“Ovo je 2001. godina, leto je, početak jula, sećaš li se?” upita me moj vodič kroz prošlost. Hoćemo li na pivo”

Zakoračili smo u ulicu bez namere da idemo predaleko, tu odmah na početku bio je jedan pab sa leve strane i pri kraju jedan takođe sa leve koji je skoro počeo da radi. Ljudi su bili vani, pili su pivo, smejali se, iz paba je dopirala muzika, nisam bio siguran da li je u pitanju Foo Fighters, System of a Down ili Blur u svakom slučaju mnogo je prijalo. Sva lica koja su sedela ili stajala bila su manje više poznata bar sa svirki ili iz srednje škole faksa, autobusa, od ispred Deni-ja i DiBi-ja tu blizu. Neki su sedeli na toplom betonu, noć je bila divna, svi u šorcevima i letnjim haljinama, smeh, svađe i tuče nigde na horizontu. Pričalo se o muzici, knjigama, o filmovima o bendovima. Predivna smeša nostalgije i opuštenosti prošarana osmesima prisutnih. Bio je ovo naš prostor, ulica pomalo uska da nas ušuška ali dovoljno dugačka da nas ispali od Limana do Novog naselja i obrnuto. Ovde se razumemo, mi konačno pomalo izašli iz garda, konačno spuštenih ramena, posle devedesetih i raznih sranja, granice su otvorene, nada je na licima.

“Izvoli pivo Gari” divan osećaj lagode i pripadnosti ekipi prekide mi glas polu-duha urbanog Novosađanina.

“Hvala Gaari, je li to ono što mi fali, ovaj osećaj?” rekoh odmah poluglasno i prihvatih pivo, moj duh vodič je sada izgledao potpuno drugačije, imao je vrlo jasne obrise, ličio je pomalo na sve ljude koje znam odavde. Ovog puta imao je vrlo konkretan osmeh.

“Neću ništa da ti pričam, ostaviću te da uživaš malo, ne pokušavaj da stupiš u kontakt sa bilo kim oni nas ne vide, ovo više ne postoji”

“Pa šta mi stvara ovaj lep osećaj, kakva je ovo iluzija, jeli ovo san?” rekoh i otpih ozbiljan gutljaj

“Popij pivo i uživaj malo, trebaće ti malo opuštanja i snage za ono što sledi, živeli Gari”reče moj vodič sada već nimalo duh.

U tišini smo popili pivo uživajući u prijatnom žamoru i divnoj muzici. Jedan prošli topli bezbrižni Jul natopi melem na duše naše izgrebane godinama.

“Jesi li sad spreman za budućnost?” ozbiljnim tonom obrati mi se moj Gaari

“Idemo” rekoh odlučno  baterija napunjenih.

Jedan pucket prstima, jedno glasno zzuuupp! blicanje svetlosti i kao u filmovima nađosmo se ponovo pred ulaskom u ulicu.

Ovog puta ništa nije bilo isto, niti imalo slično. Na ulazu u ulicu postojala je kapija crna i teška, iznad kapije blještava reklama ko iz Las Vegasa i natpis Ulitza LZ Телеchkoг, cela ulica postal je jedan ogroman klub, mesto za izlazak šta li već. Sa strana kapije dva ogromna video bima, na levom gola devojka sa sisama koje su joj veće od glave, okružena nekim čudnim 4D+7G kamerama, šmrče kokain na kariranom stolnjaku. Na desnom bimu gola robot devojka kao iz japanskih mangi, zajahala je ogromni giros koji se vrti solidnom brzinom, ona podvriskuje uz zvuke hip-hopa iza nje harmonikaš koji kako sastavi harmoniku iz nje krene da praši kokain, svi su srećni na potpuno hemijski način. Ispred kapije nema niti ubacivačica niti izbacivača. Masa ljudi se tiska svi nose neke čudne kombinezone, plastične blještavih boja pripijene uz telo, skeniraju mrežanjče ili čip na desnoj podlaktici, vrata se otvaraju i svi srljaju u grotlo zabave. Kako se vrata otvore u atmosferu  se izbljune grudva mirisa, zvukova i svetlosti.

Prvobitni šok potpuno me zbuni, ovakav udarac na čula, a nismo još ni ušli.

“Šta je jeboottee ovo?” okrenuh se oko sebe ali polu duha nije bilo, taman pomislih da je otišao kada mi se javi samo glas.

“Ne brini tu sam”.

“Ali zašto te ne vidim?”

“Ja ovde postojim na granici postojanja, u ovoj budućnosti ja sam minimum, od mene je ostao samo glas, hajde, polako ćemo ući.”

“Koja je ovo godina?”

“2040.” Reče glas koji je i dalje imao najnovosadskiji naglasak.

“Samo?” pomislih, a duh ugleda i znak pitanja iznad moje glave.

“Pa bili smo 20 nazad, a sada ćemo 20 napred.”

“Da li je moguće da se svet toliko menja.”

“Pa rekao sam ti da se svet menja eksponencijalno, a ti me zajebavaš sa koronom.”

“Nisam siguran da želim da uđem.”

“Ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš opet ćeš se kajati.”

“Ti si sad kao onaj glas iz tamnog vilajeta, jeli celomrtvi duše?”

“Rekao sam ti da je budućnost jedna od mogućih budućnosti, hoćemo li?”

“Ne, neću da uđem, ne želim, želim da razmislim, molim te vrati me u sadašnjost.”

“U redu.”

Ovog puta nije se čulo pucketanje prstima jer prstiju nije ni bilo, samo zzzuup! i bljesak. Na trenutak zatvorih oči kad sam ih otvorio ponovo sam se našao na mestu odakle smo krenuli prošlost i budućnost. Osetivši se stabilno u svom vremenu, kao pri nekom doskoku sa velike visine osetih olakšanje koje prikazah u vidu solidnog izdaha plus jedno dubinsko “jeeboottee”. Posle par minuta kad sam se sabrao obrati  mi se Gaari opet u svom polu obličju.

“i?”

“Znaš ti.”

“Znam, želim da čujem tebe, jel ti nedostaje ulica?”

“Lepa ulica, ali ima još lepih ulica.”

“Jel ti smetaju svi ovi ljudi iz ulice, jel misliš da su stoka seljačka ili nešto tako?”

“Ne mislim, čini se da su i oni izgubljeni kao i mi ali u drugom smeru.”

“Tamni vilajet?”

“Baš tako, oni su došli za nama u ulicu, tražeči zabavu a ustvari ljubav.”

“Pa šta si tražio u ulici? Zabavu? Ljubav? ili si došao po inerciji očekujući ono što si nekad imao?”

“Mislim da je po inerciji.”

“Ne predaj se inerciji, mrdni dupe! Realno, uvek si hteo da budeš Underground, nije urbano sve što je centru, treba li još da ti objašnjavam i pokazujem,  ima još mesta okupljanja i ima još vremena za delovanje, povedi sve one koji ne znaju, samo lokalni impakt.”

“Shvatio sam” rekoh sad već nesiguran da li ja ustvari pričam sa samim sobom.

“Ne pričaš sa samim sobom” glas poluduha ukloni mi sumnje.

“Odakle si ti došao?” upitah poluduha.

“Pa gore iz Zmaj Jovine.”

“Ajmo na pivo dole niz ulicu, mislim da smo mi samo malko istisnuti iz ulice.”

“Shvatio si” reče poluduh.

“Da.”

Krenuli smo u tišini niz Miletićevu sa svakim novim korakom polu-duh je postajao sve više živo biće donoseći dobar duh na obode centra.

 

Jozo Duh

Fotografije preuzete sa interneta.