“Sanjaju li debele žene muškarce ili…?!?” – Intervju sa bendom San Debelih Žena

LC:Sanjaju li debele žene debele muškarce ili?

Ne. Sanjaju upravo ovakve muškarce kao što su članovi benda San debelih žena, dakle, muškarce bez ikakvog fizičkog, seksualnog, pojavnog autoriteta. Znači to je san debelih žena. Muškarac jadnih performansi, čije kvalitete treba otkrivati višeslojno, a niko za to nema vremena. Danas je sve u ovom svetu, kada se sve bira na jedan klik, na jedan pogled, na jedan mig itd.

LC: Ko je glavni krivac za surovo iskrene tekstove?

Život. Život je glavni krivac. Ako hoćeš da me pitaš ko ih piše, ja ih pišem, ali za sve krivimo život.  Ja pravim tekstove podstaknut emocijama koje mi je život nametnuo, tako da… I ne samo meni, i ljudima u okruženju. Ništa ne tempiramo da se prodaju pića uz te pesme, da podstiče ljude da troše novac, nego je samo reakcija na život, tako da život je kriv, ali naravno sve ćemo platiti pošto nam je šef.

LC: Da li se vaša muzika može nazvati comedy/satiric rock-om?

Može, čak smo je i zvali u nekim ranijim intervjuima, tako da, samo što je to u startu to pucanje u koleno jer ljudi odmah smatraju da to nije ozbiljno  “a to je verovatno pokriće za dobru svirku” ili nemaš šta da kažeš da onda se sprdaš ili što si tako dobre melodije upropastio tako neozbiljnim tekstovima. Ljudi misle da humoristicčno znači neozbiljno. Ja se bavim nekim drugim duhovitim normama kao što je stand up, gde ljudi očekuju da budu nasmejani i onda im to ne smeta, a kada im to plasiraš kroz muziku postaje već neozbiljno.

 

LC: Slabo ste zastupljeni u medijima, da li je problem u nama kao publici ili je problem u državi i institucijama i šta je potrebno da se mediji okrenu neafirmisanim bendovima?

Kada je bend nepopularan, nikad nije problem u publici ili državi, problem je u bendu. Svako ima mogućnost da bude komercijalniji, stvar je samo u tome ko to hoće ko neće, mi to nismo hteli u startu, sa našom najpoznatijom pesmom A F C G se sprdamo, ne vežbamo je, napravili smo je iz sprdnje i to ti dovoljno govori. Dakle, sami smo birali, kad smo mogli da budemo malo komercijalniji, da napravimo neki korak u tom pravcu, nismo hteli. To je suprotno ideji koja drži bend na okupu i prosto, “nije Sloba kriv,  mi smo govna”.

LC: Svaki dan nas bombarduju kičem i šundom, da li se možemo boriti protiv toga ili se borimo protiv vetrenjača?

Prvo treba da vidimo sa samim sobom kakav odnos imamo prema kiču i šundu, koliko je kič i sund deo nas. Zato što, kad slušamo nešto čak iz znatiželje Zokije Šumadince, Karleuše itd, kad se tome podsmevamo, postoji deo nas koji kaže “pa uz ovo moze da se đuska”. Treba svako da vidi koliko ga kič i šund obuzima. Mi imamo tu pesmu “Iz ubedjenja” koja upravo govori o čoveku koji se bavi rock muzikom, ali mora da tezgari narodnjake i to je jedna pozvanost(?) njemu. Tako da ne bih ja tek tako sudio o kiču i šundu. Ni o jednoj pojavi koja je masovna ne treba suditi olako, zato što suviše ljudi je u tome. Treba početi od sebe, svako može da pobegne lično iz toga, a ako imaš trip da si društveno odgovoran da i druge ljude izvlačiš iz toga, moraš da prostudiras šta je uopšte to, gde su mu koreni, koliko je štetno i šta bi mu uopste bila alternativa. Ja znam neke ljude koji imaju teoriju da će ovo društvo biti dobro kada ona dva seljaka na pijaci što prodaju papriku budu slušali “Stairway to heaven”, ja nisam siguran da je to moguće i da je ikad bilo moguce i da je to malo utopijsko razmišljanje, tako da, ko god neće da bude u kiču i šundu, ne mora.

 

LC: Koliko satira i bunt kroz muziku mladih može da dopre do mozga ljudi n vlasti i njihovih vernih poklonika?

Ako želiš da napraviš karijeru, onda treba da razmišljaš koga gađaš svojom muzikom, kome se ulaguješ, na žalost u našoj zemlji je muzička arena kao politička kao i društvena, dakle moraš da se ulaguješ nekim autoritetima. Nije čak ni pitanje da budes masovno popularan, nego moraš određenim facama da budeš podoban svojom vrstom muzike, ko hoće da se probije na taj način može, rade to ljudi, a mi kad pravimo pesme mi ne razmišljamo o tome da li ćemo nekoga umilostiviti time. Zato smo tu gde jesmo i ne bunimo se.

LC: Planovi za buducnost?

Planovi su da postojimo, jer to je ono sto najbolje radimo vec 10 godina i naš najveći uspeh što postojimo posle svega, posle promene 3 bubnjara, 3 basista, posle svih mogućih lomova svih članova, Uroša i mene, koji smo tu od početka. Na kraju smo dosli do toga da je najveći kvalitet imati bend, svirati sa ortacima, svirati za ekipu, to je ono najlepše posle svega. Ako već ne možeš da budeš Mick Jagger i da to bude ozbiljna priča, a kod nas je teško da se pravi ozbiljan biznis u bilo čemu. Ako ne mozemo ozbiljno, onda je ovo sasvim dovoljno i to planiramo da radimo i dalje.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *