0

“Kada se američka mrvilica Pro Pain, model 2018, uvežbano pojavila na bini nastala je očekivana histerija…”

 

U danima koji su prethodili novosadskom koncertu PRO-PAIN-a, čuvenog njujorškog imena sa jedinstvenim stilom hard core-a, čuo sam dosta onoga „ma gledao sam ih pet puta; ma dosadili su“ i sličnih doskočica. Al’ ja ne bih mogao sedeti s’ mirom u srcu i spokojem na duši znajući da oni sviraju u blizini a mene tamo nema. Tako je razmišljalo i dosta ljudi koji su došli sa raznih strana naših zemalja ponosnih da popune Fabriku i vide Ćelavog and the gang. I niko od pomenutih nije bacio regret što se iscimao da prisustvuje ovom skupu. No redom.

Isprva bilo mi je žao što samo jedan bend svira pre headliner-a, ali bar je reprezentativni uvod pomisilih. Skakajući mađarski chainsaw hard core VIS DON GATTO bio je pravi izbor da uvede masu u veče. Nastupali su oni i prošli put pred Pro Pain u Novom Sadu kao trojac, sada kao četverac su prikazali veliki napredak od prošlog okupljanja. Muzikom i napaljenim a odmerenim nastupom pokazali su da su spremni za velike domete, što im i želim. Posle par uvodnih stvari sa njihovog ovogodišnjeg albuma Sawdown odsvirali su par starijih i za kraj su ostavili prvi njihov „hit“ Hard Core Babylon i stvar na kojoj im gostuje Gary Balls to the Walls. Samo što se drug Gary, razumljivo, ovaj put se nije peo na binu. Trudili su se momci da pokrenu prisutne, zvuk odavno imaju, Balasz i dalje skače piruete ali su svi došli po glavno jelo.

Kada se američka mrvilica Pro Pain, model 2018, uvežbano pojavila na bini nastala je očekivana histerija u publici što je odmah na prve zvuke već ne toliko svežeg Unrestreained-a preraslo u šutku. Zvuk kakav treba da ima bend svetskog renomea nije stajao ni jednog trenutka do prvog silaženja sa bine. Mešali su albume, dok je u nas sa razglasa pucao doboš i podesetio na neka ratobornija vremena pošto više je zvučao kao PVO top nego kao muzički instrument, a ni ostatak instrumenata na bini nije pokazivao volju za diplomatskim rešenjem. Jedini žal koji je ostao je što su gitare u razglasu bilo totalno odvojene po kanalima tako da samo posmatrač naspram sredine bine je imao priliku da čuje potpunu sliku. Štedelo se na starijim stvarima prvih 45 minuta koncerta, svirana je ikebana iz bogate diskografije bez poštenih 20 sekundi između pesama. Bend uopšte nije razmišljao o onim napaćenim ljudima u šutci što nisu mogli doći do daha. Pred kraj prvog dela koncerta pesme su postajale sve starije a posle Shinea i standardnog Make War Not Love bend se zahvalio prisutnima i napustio objekat. Ipak osećalo se da nešto tu ne štima. Da se u tom trenutku završio koncert verovatno bi mnogi otišli kući nedojebani. Ali taman razjarena masa je glasnim skandiranjem i vapajima za još lako dovukla bend nazad na binu, a momci iz benda vidno zadovoljni atmosferom su nas počastili setom starih hitova razne fele. Svirane su neke stvari tipa Johnny Black, State of Mindu tim trenutcima opčinjen predstavom nisam mogao baš da memorišem sve stvari što su svirali, ma ne bi se setio da si onaj komputer što je rusa pobedio u šahu. Bilo je i par prljavih šutka momenata ali ipak…nije se došlo na tenis. Gary je već primetno gubio glas i gutao reči što ga nije dalo omesti i odvirano je dobrih 7,8 pesama od povratka na binu kada su se ponovo zahvalili publici i krenuli da poziraju za sliku za fejsbuk. Publika im nije pružila šansu za to nego su na prve we want more latili se ponovo instrumenata. Još par hitova tipa Don’t kill youself to live i Pound for Pound bili su zadnja prilika da se čovek izdivlja. Bilo je zanimljivo gledati smorenog lika iz obezbeđenja kako sedi na bini okrenut publici i pali cigaru kao da se oko njega se ne dešava hard core marvašenje. Kada su stvarno završili dok su bacali sviračka pomagala u publiku videlo se na njihovim licima da su i oni zadovoljni viđenim.

I tako je bio Pro Pain u Srbiji, opet. Stvarno su dosadni, svaki put kad odem na njihov koncert ja se dobro provedem. Samo nek nam dođu opet. Čuo sam pre svega toga da je Fabrici gašena struja na dan koncerta, da će biti problema sa tim u budućnosti. Ne znam koji je nivo opasnosti ali bi baš bila šteta da dobro razvijena šema za koncerte ode u komercijalne ruke. Treba čuvati ljubomorno to prostora što nam je ostalo, držati scenu na svom mestu i zbog toga svega STAND TALL!

Liman Crew

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *