Poslednji Džedaji iz moga ugla
“Star Wars: Poslednji Džedaji”
Imperija u mom srcu
U osmoj epizodi Star Warsa, koju je režirao i pisao Rajan Džonson,priča se nastavlja tamo gde je stala u VII delu sage. U glavnim ulogama se pojavljuju glumci iz prošlog dela, sem našeg starog dobrog Harison Ford-a (Han Solo, greota – iskreno mi je falio njegov lik).
Stara dobra Keri Fišer (princeza Leja) koja pokušava na sve moguće načine da pobegne od strašnog Prvog odreda, među kojima se nalazi njen sin Adam Drajver (Kajlo Ren), koji i dalje u sebi ima unutrašnju borbu dobra i zla.
Mlada glumica Dejzi Ridli (Rej), koja pokušava da na sve mouće načine ubedi matorog, tvrdoglavog džedaja Marka Hamila (Luka Skajvokera) da je poduči dobroj strani sile, dok taj isti Mark (Luk), na pustom ostrvu odvojen od civilizacije, pokušava da nađe svoj mir i da tamo okonča kao poslednji džedaj.Džon Bojega (Fin) se budi iz kome i želi da pobegne i izvede samoubilačku misiju na glavoj krstarici Prvog odreda.
Oskar Ajzak (Po Dameron) samoubilačkim potezima pokušava da pobedi Prvi odred. Pored konstantne akcije i borbi, ubačeno je i malo humora. Nijedan lik nije sporedan, svako u Otporu ima svoju ulogu. Svaka ekspedicija ove avanture je sama po sebi jedan mini-movie.
Fin i Rouz, na primer, moraju da nađu hakera koji bi ih uveo neprimećeno u brod Imperije. Sve se zahuktava kada ih uhapse zbog nepropisnog parkiranja. Ako ostavimo velike svemirske borbe po strani, mozemo pohvaliti sitne detalje manjih akcionih delova filma. Koreografija boja u jednoj bici čuvara prvog odreda i Otpora u mračnim odajama je savršena.
Pojavljuju se mala preslatka stvorenja pod imenom Porgovi koji dočaravaju ceo film svojim humorističkim izgledom I delovanjem. Naravno što bih posebno izdvojio su efekti u filmu koji na sve moguće načine pokusavaju da sačuvaju stari šmek ranijih filmova. Film je mogao i da bljesne da su malo više posvetili pažnji o samoj Sili i džedajima, ali to je ostalo površinski obrađeno i stavljeno malo sa strane.
Likovi i sama priča je već viđena, pa bih zbog toga Imeriju stavio na prvom mesto, a ovaj film na treće ili četvrto mesto. Više mi se sviđa taj “old school” Lukasov, valjda što sam odrastao uz te filmove pa sam nekako i emotivno vezan za njih. Sve u svemu vredna bioskopska predstava koja će vas na momente nasmejati, a i oduševiti efektima. Vredi izdvojiti 150 minuta, koliko traje sam film.
